Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1471/25 od 29.05.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, delu stava drugog u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, stavu trećem delu stava četvrtog u odnosu na tuženog „Srbijavoz“ AD Beograd i u stavu petom izreke. Stavovima drugim i trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalim delovima stavova drugog i četvrtog izreke u odnosu na tuženog „Srbijavoz“ AD Beograd i u stavu šestom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi „Srbijavoz“ AD Beograd da mu solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ AD Beograd za period od oktobra 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine isplati i to: na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sve u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže određeni u stavu drugom izreke, a tuženi su obavezani da tužiocu naknade troškove parničnog postupka od i to: tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd iznos od 51.586,00 dinara, a tuženi „Srbijavoz“ AD Beograd iznos od 119.794,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka od 34.448,00 dinara

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u preinačujućem delu, kao i u delu odluke o troškovima postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd do 31.08.2015. godine, a od 01.09.2015. godine preuzet po osnovu ugovora o radu kod tuženog „Srbijavoz“ AD Beograd sa kojim je zaključio Aneks ugovora o radu. Kolektivnim ugovorom tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd iz marta 2015. godine predviđeno je da su naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u vrednosti radnog časa za obračun i isplatu zarade. U obračunskim listama tužiočeve zarade nisu posebno iskazivani iznosi ovih naknada, niti su u označenom kolektivnom ugovoru utvrđeni parametri na osnovu kojih je moguće ove naknade izdvojiti iz iznosa zarade po osnovu obavljenog rada i vremna provednog na radu. Visina potraživanja je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Tuženi „Srbijavoz“ AD Beograd, osnovan je Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine kao društvo sticalac dela imovine tuženog Železnice Srbije“ AD Beograd utvrđenog deobnim bilanskom kao sastavnim delom plana statusne promene tog privrednog društva, izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava. Planom statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD predviđeno je da će se opis preuzetih obaveza privrednih društava nastalih statusnom promenom urediti posebnim ugovorom. Svi učesnici statusne promene potpisali su Protokol o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ AD od 24.06.2016. godine i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih preduzeća. Tim protokolom je prihvaćena naznačena informacija, kojom je određeno da se obaveze rezervisane za sudske sporove u toku i obaveze po osnovu zarada i naknada zarada prenose u početni bilans tuženog „Železnice Srbije“ AD posle izdvajanja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u izreci. Po stanovištu tog suda, označenim zakonskim odredbama tužiocu je priznato pravo na tražene naknade koje u opštem aktu – Kolektivnom ugovoru iz marta 2015. godine nisu konkretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama tužiočeve zarade. Zbog toga je i obavezao tužene na njihovu isplatu u visini utvrđenoj ocenom nalaza i mišljenja veštaka, korišćenjem kriterijuma iz poslednjeg kolektivnog ugovora po kojem je tuženi ove naknade obračunavao i isplaćivao zaposlenima.

Drugostepeni sud je odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu na način bliže naveden u stavu prvom izreke, a preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev na način bliže naveden u izreci drugostepene presude, nalazeći da obaveze nastale pre statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd nisu prenete u imovinu tuženog „Srbijavoz“ AD Beograd, već su ostale u imovini društva prenosioca i iskazane su u početnom bilansu tog društva kao „dugoročna rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno „ostale kratkoročne obaveze“, zaključivši da tuženi „Srbija Kargo“ AD Beograd ne odgovara solidarno za tu obavezu u smislu odredbe člana 505. stav 1. tačka 2 Zakona o privrednim drugšvima, jer je vrednost prenete aktive i pasive identična, kao ni po odredbama članova 147. do 151. Zakona o radu, jer se to pitanje ne reguliše aneksom ugovora o radu koji zaposleni zaključuje sa poslodavcem sledbenikom.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom društva prenosioca od 24.03.2015. godine koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticalac predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada.

Shodno navedenom, proizilazi da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Pošto kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužilac može potraživati njihovu isplatu u iznosima utvrđenim prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužilac je to i učinio tako što je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem veštaka primenom tih parametara, zbog čega je tužbeni zahtev osnovan.

Međutim, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke o postojanju solidarne obaveze tuženog – društva sticaoca, ovde tuženog „Srbijavoz“ AD Beograd u odnosu na novčano potraživanje nastalo pre njegovog osnivanja.

Tuženo društvo sticalac osnovano je Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 60/15) u postupku sprovođenja statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD. Reč je o statusnoj promeni iz člana 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanje uz osnivanje) u kojoj se jedno društvo (društvo prenosilac) deli tako što prenosi deo svoje imovine i obaveza na jedno ili više novoosnovanih društava (društvo sticaoci), a po sprovedneoj statusnoj promeni samo nastavlja da postoji. U slučaju takve stausne promene, za prenos obaveza na društvo sticaoca relevantan je isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je određeno navedenim aktima. Pored toga, odredbom člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima propisano je da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem za obaveze koje su po navedenim statusnim dokumentima ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocima drugačije ugovoreno.

U konkretnom slučaju, označena statusna promena društva prenosioca sprovedena je po postupku propisanom Zakonom o privrednim društvima. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine data je saglasnost tom privrednom društvu od 11.05.2015. godine kojom je odobren nacrt plana podele koji je 31.03.2015. godine usvojio odbor direktora tog privrednog društva (objavljen na internet stranici Agencije za privredne registre, u skladu sa članom 495. stav 1. Zakona o privrednim društvima). Planom podele, kao sastavnim delom Odluke o statusnoj promeni od 11.05.2015. godine, označene su nominalne vrednosti imovine i obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce i to su jednake vrednosti. Plan ne sadrži opis preuzetih obaveza ni načni na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na tuženo društvo sticaoca prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza putnika, bez jasnog određenja da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je taj tuženi preuzeo od društva prenosioca. U planu je predviđeno da će o tome biti zaključen poseban ugovor, ali ne i forma u kojoj će se takav ugovor zaključiti.

Između društva prenosioca i društava sticalaca između ostalog i tuženog „Srbija Voz“ AD, zaključen je 24.06.2016. godine protokol kojim su njegovi potpisnici prihvatili informaciju o sprovedenom postupku statusne promene društva prenosioca i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava. Označenim protokolom su u bilans tuženog društva prenosioca, pored ostalog, preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku. Navedeni protokol, po oceni revizijskog suda, ima značaj ugovora predviđenog u odeljku V plana podele tuženog društva prenosioca, tako da je sporno novčano potraživanje nastalo pre njegove statusne promene ostalo obaveza tog tuženog, a solidarna obaveza tuženog društva sticaoca ne postoji u smislu člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima jer nema razlike u vrednosti imovine koja mu je preneta i obaveza koje je preuzeo.

Okolnost da je tuženo društvo sticalac preuzelo tužioca i sa njim zaključilo aneks ugovora o radu, ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze tužiočevog ranijeg poslodavca – društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom osnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenom iz njihovog radnog odnosa. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca na način bliže naveden u stavu drugom izreke presude.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković