Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 251/19 od 14.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena su rešenja sadržana u stavovima trećem i petom izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tužene br. .. od 25.12.2015. godine i da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad, kao i da joj na ime naknade štete u visini izgubljene zarade isplati pojedinačne mesečne iznose za period od januara 2016. godine zaključno sa aprilom 2018. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude tako što je odbijen kao neosnovan zahtev da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 423.476,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 396.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada se osteknu uslovi za izvršenje. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ...10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom posebno ukazuje, nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. tog zakona. Neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud bez održavanja rasprave izmenio činjenično stanje i pravilo o teretu dokazivanja, jer je drugostepeni sud bio ovlašćen da preinači prvostepenu presudu kada smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kao i kada je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda (član 394. stav 1. tačke 3. i 4. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja (koja je po po zanimanju diplomirani ...) bila je u radnom odnosu kod tužene privredne komore na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 31.07.2003. godine i od 25.02.2004. godine, sa aneksima od 14.04.2005. godine, 18.02.2014. godine i 07.08.2014. godine, na poslovima „samostalni savetnik“ u Centru za ... (na kojim poslovima je radila od 15.08.2014. godine). Tužena komora je donela odluku br. 7/36 od 26.10.2015. godine o uvođenju organizacionih promena (čija je sadržina bliže izložena u prvostepenoj presudi) u skladu sa „Analizom poslova“ koju je prethodno izradila konsultantska kuća „Manpower Group Solutions“ (po zahtevu tužene) i Elaboratom o potrebi reorganizacije procesa rada u Komori (koji je izradio Centar za ljudske resurse tužene) koje se, između ostalog, odnose i na unapređenje efikasnosti organizacije i procesa rada privredne komore kao poslodavca (u okviru koje je potrebno prilagoditi broj i vrstu sistematizovanih poslova, kao i broj izvršilaca na poslovima realnim potrebama i procesu reorganizacije rada) jer se dosadašnji model organizacije i realizacije poslovnih operacija pokazao kao ekonomski neefikasan i u perspektivi neodrživ. Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta stručne službe Privredne komore br. 7/37 od 26.10.2015. godine izvršena je reorganizacija u okviru organizacionih delova kod tužene, tako što je kroz brisanje određenog broja poslova (uključujući i posla „samostalni savetnik“ u Centru za ... – član 9.) i smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima, izmenjen broj i sistematizacija poslova koji se obavljaju kod tužene kao poslodavca, u cilju povećanja efikasnosti i organizacije rada poslodavca i njegovog prilagođavanja realnim potrebama poslovanja.

Po stupanju na snagu izmenjenog Pravilnika, tužena je donela odluku br. 01- 76/1 od 06.11.2015. godine o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih za čijim je radom trajno prestala potreba usled brisanja poslova ili smanjenja obima poslova na kojima su bili raspoređeni, kojom je, između ostalog, određeno i da se ukidaju i brišu iz Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji i poslovi u organizacionom delu poslovi „samostalni savetnik“ u Centru za ... (koje je tužilja obavljala). U cilju primene kriterijuma za određivanje viška zaposlenih na poslovima na kojim se smanjuje broj zaposlenih, tužena je pozvala zaposlene da dostave dokumentaciju koja je potrebna, ostavljajući im mogućnost da se dobrovoljno izjasne da bez primene kriterijuma budu utvrđeni kao višak. Predlog Programa rešavanja viška zaposlenih od 26.11.2015. godine dostavljen je reprezentativnim sindikatima kod poslodavca - Sindikalnoj organizaciji PKS i Sindikatu nezavisnost – PKS, kao i Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Nakon razmatranja i uzimanja u obzir mišljenja sindikalnih organizacija, kao i predloga mera dostavljenih od strane Nacionalne službe zapošljavanja, tužena je 22.12.2015. godine donela konačan Program rešavanja viška zaposlenih kojim je utvrđen višak zaposlenih za čijim je radom prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kojima će biti otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, uz prethodnu isplatu otpremnine. U Programu je konstatovano da je objavljen na oglasnoj tabli tužene odmah po donošenju i da stupa na snagu danom objavljivanja. Prema Programu (član 2.), na dan njegovog donošenja ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme kod tužene komore iznosio je 289, među kojima je 56 koji obavljaju poslove iz odredbe člana 1.3. (poslovi koji su izmenama pravilnika ukinuti) i 55 koji na dan njegovog donošenja obavljaju poslove iz odredbe člana 1.4. (poslovi na kojima je izmenama Pravilnika smanjen broj izvršilaca), od čega 5 uživaju zaštitu od otkaza ugovora o radu propisanu odredbom člana 187. Zakona o radu, 22 se prijavilo da budu utvrđeni kao višak bez primene kriterijuma, za 24 je obezbeđena primena mera za zapošljavanje i to: rad kod drugog poslodavca ili rad sa nepunim radnim vremenom u skladu sa odredbama Programa, tako da preostalih 86 zaposlenih predstavljaju višak za čijim radom prestaje potreba, kojima će radni odnos kod poslodavca prestati uz isplatu otpremnine, bez primene mera zapošljavanja, među kojima je i tužilja.

Predmetnim rešenjem tužene od 25.12.2015. godine, na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, tužilji kao zaposlenoj kod tužene na poslovima „samostalni savetnik“ u Centru za ... otkazani su ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti od 31.07.2003. godine i od 25.02.2004. godine, sa aneksima, jer je zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca došlo do prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je obavljala, s obzirom na to da su ukinuti, a nema mogućnosti za njenim daljim radnim angažovanjem na drugim ili sličnim poslovima, tako da je Programom rešavanja viška zaposlenih od 22.12.2015. godine utvrđena kao višak zaposlenih kome radni odnos prestaje otkazom zaključno sa 31.12.2015. godine, uz pripadajuću otpremninu. Prema izveštaju RFPIO 031.6- 26335/2016 od 15.12.2016. godine, nakon 21.12.2015. godine tužena je prijavila na osiguranje 70 lica, od kojih pre isteka zaštitnog roka iz člana 182. Zakona o radu 9 lica na određeno vreme, dok su ostala lica zasnovala radni odnos na neodređeno vreme najranije od 16.05.2016. godine. Prema uverenju tužene 07 br.3/2 od 10.02.2017. godine u periodu od 01.09.2015. godine do 31.12.2015. godine tužena nije primala u radni odnos nove zaposlene na poslovima koji su tužilji mogli da budu ponuđeni kao mera zapošljavanja u smislu odredbe člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, niti je u periodu od 01.01.2016. godine do 01.04.2016. godine primala nove zaposlene u radni odnos na poslovima na kojima je tužilja radila u smislu člana 182. Zakona o radu. Po pritužbi tužilje od 29.12.2015. godine, i drugih bivših zaposlenih, Zaštitnik građana je sačinio izveštaj br.6-34-3200/15 u kome je, između ostalog, navedeno da je Privredna komora Srbije kao pravno lice koje raspolaže javnim ovlašćenjima načinom sprovođenja racionalizacije broja zaposlenih provredila pravo na rad tada zasposlenih u privrednoj komori ukidanjem određenog broja radnih mesta i na osnovu toga otpuštanja više od 80 zaposlenih (neprimenjivanje kriterijuma i i dr.), da bi u vrlo kratkom periodu usvajanjem novog Pravilnika o organizaciji i sitematizaciji radnih mesta ponovo predvidela veći broj radnih mesta i zaposlila nove radnike. Veštačenjem je utvrđena visina štete na ime neisplaćene zarade tužilji u periodu nakon otkaza od januara meseca 2016. godine zaključno sa aprilom 2018. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i poništio kao nezakonito rešenje tužene o otkazu ugovora o radu tužilji, obavezujući tuženu da tužilju vrati na rad i da joj naknadi štetu u visini izgubljene zarade za period od januara 2016. godine zaključno sa aprilom 2018. godine (utvrđenoj veštačenjem), sa traženom zakonskom zateznom kamatom (stavovi prvi i drugi izreke), pozivajući se na članove 179. stav 5. tačka 1. u vezi članova 153., 154., 155. i 182. Zakona o radu. Rukovodio se time da je tužena komora nepostupanjem po nalogu suda (kao i zahtevima zaštitnika građana kome se tužilja obratila) da dostavi relevantne podatke koji se odnose na to da li je kod tužene postojalo neko radno mesto koje je bilo upražnjeno i na koje je tužilja kao višak zaposlenih mogla biti raspoređena i ako je postojalo da li je to radno mesto popunila drugim licima pre i nakon donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora u radu u smislu članova 155. stav 1. tačka 5. i 182. stav 1. Zakona o radu, onemogućila tužilju da u smislu člana 231. ZPP dokaže svoje tvrdnje da je u konkretnom slučaju došlo do „zloupotrebe instituta tehnološkog viška“ (posebno imajući u vidu tvrdnju da je diskrimisana kod tužene jer je ranije bila predsednica sindikata Privredne komore Srbije), a sud da utvrdi bitne činjenice za ocenu da li je takve zloupotrebe od strane tužene bilo. Odbacio je tužbu u delu zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi da u korist tužilje uplati pripadajuće doprinose po osnovu ličnih primanja zaposlenih kod RF PIO i RF za zdravstveno osiguranje (stav treći izreke), zaključivši da je tužba u tom delu nerazumljiva iako je sastavljena od strane advokata, pa bi i odluka po tako podnetom zahtevu bila neizvršiva, primenom člana 101. stav 5. u vezi člana 192. stav 1. ZPP. Pored toga, s pozivanjem na član 16. stavovi 1. i 2. ZPP, oglasio apsolutno nenadležnim za odlučivanje o delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tužena da plati porez na dohodak tužilje na osnovu ličnih primanja kao zaposlene u budžet Republike Srbije (stav peti izreke) jer to spada u nadležnost poreske uprave na osnovu odredaba Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 ... 113/17), Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02 ... 30/18) i Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“ br. 24/01 ... 7/18).

Drugostepeni sud je potvrdio rešenja prvostepenog suda sadržana u stavovima trećem i petom izreke smatrajući da su doneta pravilnom primenom odredaba Zakona o parničnom postupku na koje se pozvao prvostepeni sud, a preinačio je prvostepenu presudu u delu kojim je meritorno odlučeno o tužbenom zahtevu, tako što ga je odbio u celosti. Prema stanovištu drugostepenog suda u vreme donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu bili su ispunjeni uslovi za primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Tužilja, na kojoj je bio teret dokazivanja u smislu člana 231. ZPP, nije dokazala da je tužena u smislu člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu imala upražnjeno radno mesto na koje je mogla da rasporedi tužilju, niti je u toku postupka na postojanje takvog radnog mesta ukazala. Pored toga, tužilja nije dokazala ni da je povređena zaštitna norma iz odredbe člana 182. stav 1. Zakona o radu koja bi uticala na pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu jer iz sadržine izveštaja RF PIO br.031.6-26335/16 od 15.12.2016. godine (prema kojem je nakon 25.12.2015. godine kod tužene radni odnos zasnovalo 70 lica) proizilazi da najranije zaključeni ugovor datira iz maja 2016. godine, što je period od pet meseci nakon prestanka ugovora o radu tužilje.

Pobijana drugostepena presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 153. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14) je propisano da poslodavac koji utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u određenom periodu doći do prestanka potrebe za radom određenog broja zaposlenih na neodređeno vreme, dužan je da donese program rešavanja viška zaposlenih. Članom 155. stav 1. propisano je da, između ostalog, program rešavanja viška zaposlenih treba da sadrži mere za zapošljavanje: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere (tačka 5.)

Članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu , propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Članom 182. stav 1., je propisano da ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju iz člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona, poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa, osim u slučaju iz člana 102. stav 2. ovog zakona. Ako pre isteka roka iz stava 1. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos (stav 2.).

U konkretnom slučaju, na osnovu Elaborata o potrebi reorganizacije procesa rada u Privrednoj komori u cilju, između ostalog, unapređenja efikasnosti organizacije i procesa rada poslodavca, u okviru koje je potrebno prilagoditi broj i vrstu sistematizovanih poslova, kao i broj izvršilaca na poslovima realnim potrebama i procesu reorganizacije rada tužena komora je donela odluku br. 7/36 od 26.10.2015. godine o uvođenju organizacionih promena i Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta stručne službe Privredne komore br. 7/37 od 26.10.2015. godine kojim je izvršena reorganizacija u okviru organizacionih delova kod tužene, tako što je kroz brisanje određenog broja poslova i smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima, izmenjen broj i sistematizacija poslova koji se obavljaju kod tužene kao poslodavca, u cilju povećanja efikasnosti i organizacije rada poslodavca i njegovog prilagođavanja realnim potrebama poslovanja. Članom 9. ovog Pravilnika u Centru za ... brisan je posao „samostalni savetnik“ i „vodeći ... za razvoj ...“, sa opisom poslova, koje je tužilja obavljala. Po stupanju na snagu ovog Pravilnika, tužena je započela proceduru iz članova 153. do člana 160. Zakona o radu, u okviru koje je donela Program rešavanja viška zaposlenih 02.01. br. 11/3 od 22.12.2015. godine kojim je utvrđen višak zaposlenih za čijim je radom prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kojima će ugovor o radu biti otkazan na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, uz prethodnu isplatu otpremnine, među kojima je bila i tužilja jer su poslovi njenog radnog mesta ukinuti.

I po oceni Vrhovnog suda tužilja, na kojoj je bio teret dokazivanja u smislu člana 231. ZPP, nije dokazala da je predemetno rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji doneto „zloupotrebom instituta tehnološkog viška“. Pri tome, kod utvrđene činjenice da su ukinuti poslovi koje je tužilja obavljala kod tužene izmenama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta iz novembra 2015. godine usled ekonomsko-organizacionih promena, čije sprovođenje je autonomno ovlašćenje tužene, zbog čega je utvrđena viškom zaposlenih kojima radni odnos prestaje otkazom, pravilno je stanovišta nižestepenih sudova da nije bilo mesta primeni kriterijuma kao u slučajevima kada poslodavci samo smanjuju broj izvršilaca na jednom radnom mestu koje se ne ukida (član 24. stavovi 2. i 4. Zakona o radu). Tužilja nije dokazala da je tužena u smislu člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu imala upražnjeno radno mesto na koje je mogla da je rasporedi, niti je u toku postupka na postojanje takvog radnog mesta ukazala. Pored toga, tužilja nije dokazala ni da je povređena zaštitna norma iz odredbe člana 182. stav 1. Zakona o radu koja bi uticala na pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu. Prema izveštaju br.RFPIO od 15.12.2016. godine tužena je tokom 2016. godine zasnovala radni odnos sa 70 radnika ali na neodređeno vreme tek po isteku zaštitnog roka iz člana 82. stav 1. Zakona o radu (i to sa licem pod rednim brojem 25 dana 16.05.2016. godine, dok je sa ostalim licima radni odnos zasnovala u kasnijim mesecima).

Kako su Izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistamatizaciji radnih mesta kod tužene ukinuti poslovi koje je tužilja obavljala do tada, to joj je i po oceni Vrhovnog suda zakonito prestao radni odnos u postupku utvrđivanja viška zaposlenih koji je pravilno i zakonito sproveden. Sledom navedenog tužena nije u obavezi da tužilju reintegriše u radni odnos, niti da joj naknadi štetu na ime neisplaćene zarade u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, pa joj zato ne pripada ni pravo ni uplatu traženih doprinosa iz zarade.

Kao neosnovani su ocenjeni i ostali revizijski navodi jer nema dokaza da je u bilo kom segmentu sprovođenja organizacionih promena tokom 2015. godine tužena vršila zloupotrebu „instituta tehnološkog viška“ u odnosu na tužilju, a zbog pogrešeno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja revizija se ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Suprotno navodima revizije koja se poziva na član 196. stav 4. Ustava Republike Srbije koji uređuje pitanje stupanja na snagu zakona i drugih opštih akata najranije osmog dana od dana objavljivanja, stupanje predmetnog Programa rešavanja viška zaposlenih na snagu danom objavljivanja na oglasnoj tabli tužene, nije od uticaja na drugačiju odluku. Da bi procedura donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu bila zakonita Program rešavanja viška zaposlenih mora biti donet pre donošenja pojedinačnih rešenja o otkazu ugovora o radu, dok bi nezakonitost postupka koji je prethodio otkazu postojala u slučaju da je tužilji ugovor o radu otkazan pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, što ovde nije bio slučaj. Naime, u konkretnom slučaju, rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji doneto je 25.12.2015. godine sa prestankom radnog odnosa 31.12.2015. godine nakon donošenja i objavljivanja Programa rešavanja viška zaposlenih na oglasnoj tabli poslodavca u kojem je konstatovano da je objavljen na oglasnoj tabli odmah po donošenju (22.12.2015. godine) i da stupa na snagu danom objavljivanja.

Na osnovu člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke. Zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen jer ti troškovi nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP. Na osnovu člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković