Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 404. i člana 403. stav 2 Zakona o parničnom postupku.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i odlučeno o tužbenom zahtevu, revizija je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku, pa nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužilje ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 2. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... u PU u Jagodini. Tokom utuženog perioda tužilja je radila u smenama, vikendom i praznicima pa je na posao dolazila sopstvenim vozilom jer nije bila u mogućnosti da koristi gradski prevoz čiji polasci se nisu uklapali sa početkom njenog radnog vremena a tužena joj nije obezbedila prevoz za dolazak i odlazak sa rada. U spornom periodu na teritoriji Grada Jagodine bio je organizovan besplatan javni perevoz. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđena je visina utuženih troškova obračunatih u visini cene dnevne autobuske karte u javnom saobraćaju za dane kada tužilja nije imala blagovremeni prevoz, a do visine cene mesečne karte u ukupnom iznosu od 4.324,84 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, odredbe člana 189. stav 1. Zakona o policiji i odredbe člana 4. i 7. stav 1. Uredbe o načinu ostvarivanja prava policijskih službenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, nalazeći da tužilja ima pravo na naknadu troškova prevoza u visini utvrđenoj veštačenjem jer je njeno radno vreme bilo smensko, radila je vikendom i praznicima zbog čega autobuski prevoz nije mogla da uklopi sa radnim vremenom pa su veštačenjem utvrđeni stvarni troškovi koje je tužilja imala za dolazak i povratak sa rada za dane kada tužilja nije imala blagovremeni prevoz.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio primenom odredbe člana 189. stav 2. tačka 3. Zakona o policiji kojom je propisano da policijski službenik nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u slučaju da je aktom jedinice lokalne samouprave omogućen policijskim službenicima prevoz bez naknade, a imajući u vidu da među strankama nije sporna činjenica da je u utuženom periodu na teritoriji Grada Jagodine bio organizovan besplatan javni prevoz, kao i izuzetak propisan stavom 3. člana 6. Uredbe o načinu ostvarivanja prava policijskih službenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada i izričitu dužnost policijskog službenika (u skladu sa stavom 4. istog člana), da u slučaju stava 3. ovog člana dostavi dokaz stvarnih troškova prevoza – iskorišćene pojedinačne karte za prevoz neposrednom rukovodiocu, pri čemu tužilja nije dokazala da je postupila u smislu stava 4. člana 6. navedene uredbe.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br 6/16 ... 87/18), propisano je da policijski službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini troškova prevoza na relaciji mesto prebivališta/boravišta – mesto gde policijski službenik redovno obavlja svoje zadatke odnosno ostvaruje svoju radnu aktivnost. Na osnovu stava 3. tog člana zakona, policijski službenik nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u slučajevima: a) da ima obezbeđeno službeno motorno vozilo dato na lično zaduženje; 2) da Ministarstvo na drugi način obezbedi policijskim službenicima prevoz za dolazak i odlazak sa rada, 3) da je aktuelna jedinica lokalne samouprave omogućila policijskim službenicima prevoz bez naknade; 4) da se nalazi na godišnjem odmoru, plaćenom ili neplaćenom odsustvu, službenom putu, bolovanju, kada po posebnom rasporedu rada radi i boravi u terenskim uslovima života i rada ili radi i boravi van mesta rada, radi obavljanja policijskih poslova i zadataka ili sprovođenja obuke, kao i svim drugim slučajevima odsustva sa rada.

Uredbom o načinu ostvarivanja prava policijskih službenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada („Službeni glasnik RS“ br. 62/19, 113/20), propisan je način ostvarivanja prava policijskih službenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Na osnovu člana 2. te uredbe, propisano je da blagovremeni prevoz podrazumeva prevoz policijskog službenika najkraćim putem na relaciji mesto prebivališta (boravišta) mesto rada, koje obezbeđuju uredan dolazak na rad (tačka 5.). Članom 4. Uredbe, predviđeno je da naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada policijskih službenika Ministarstvo vrši isplatom novčanog iznosa u visini najniže cene mesečne pretplatne karte u javnom prevozu koja policijskom službeniku obezbeđuje blagovremeni dolazak i odlazak sa rada (tačka 1.). Odredbom člana 3. uredbe predviđeno je da izuzetno iz stava 2. tog člana, ako stvarni troškovi prevoza prevazilaze iznose isplaćenog u skladu sa tim stavom, policijski službenik ostvaruje pravo na naknadu stvarnih troškova prevoza u visini najniže cene pojedinačne karte odnosno zbira pojedinačnih karata u javnom prevozu koje policijskim službenik obezbeđuje blagovremeni dolazak odlazak sa rada, a najviše do iznosa mesečne pretplatne karte iz stava 1. ovog člana. U slučaju stava 3. ovog člana, policijski službenik je dužan da dostavi dokaz stvarnih troškova prevoza – iskorišćene pojedinačne karte za prevoz neposrednom rukovodiocu (član 6. stav 4. Uredbe).

Poseban kolektivni ugovor za policijske službenike („Službeni glasnik RS“ br 62/19 ... 82/20), u odredbi člana 31. predviđa da policijski službeni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u skladu sa Zakonom o policiji i podzakonskim aktima.

U konkretnom slučaju, tužilja je u utuženom periodu radila na radnom mestu ... u Policijskoj upravi u Jagodini tako što je njeno radno vreme bilo po smenama, a takođe je radila vikendom i u vreme državnih praznika. Na posao je dolazila sopstvenim vozilom, kada nije bilo mogućnosti da koristi javni prevoz, pa su veštačenjem utvrđeni stvarni troškovi koje je ona imala za dolazak i povratak sa rada, a koji su obračunati u visini pojedinačne cene karte za dane kada nije imala blagovremeni prevoz do visine mesečne pretplatne karte.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je, pravilno primenio materijalno pravo, pa je tužilji priznao stvarne troškove prevoza za dolazak i povratak sa rada za dane kada ona nije imala blagovremeni prevoz, s obzirom da pravilna primena nevedenih odredbi zakona podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplate karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju. Kako je u konkretnom slučaju, utvrđeno da je tužilja te troškove imala, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja ima pravo na njihovu naknadu za utuženi period u visini utvrđenoj veštačenjem. Pošto se radi o pravu koje je zaposlenima priznato zakonom koji nije predvideo mogućnost njegovog ograničenja opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu, sledi da poslodavac nije u mogućnosti da to pravo zaposlenih ograniči propisivanjem bilo kakvih uslova za njegovo ostvarenje, pa ni obavezom dostavljanja dokaza o plaćenim troškovima prevoza ili podnošenjem pisanog zahteva poslodavcu u cilju ostvarenja predmetnog prava.

Prvostepeni sud je odluku o troškovima parničnog postupka doneo pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji pa joj pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, u skladu sa opredeljenim zahtevom i to na ime angažovanja punomoćnika, advokata: za sastav revizije od 18.000,00 dinara, primenom važeće advokatske tarife i na ime sudskih taksi na reviziju od 3.800,00 dinara, i odluku po reviziji od 5.700,00 dinara, primenom važeće Taksene tarife, što ukupno iznosi 27.500,00 dinara.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković