Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2919/20 od 11.12.2020. godine, ispravljene rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2919/20 od 14.01.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7321/16 od 25.02.2020. godine u stavu drugom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7321/16 od 25.02.2020. godine u stavu trećem izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7321/16 od 25.02.2020. godine u stavu četvrtom izreke, pa je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati još iznos od 100.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati još iznos od 500.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha isplati još iznos od 100.000,00 dinara, sa kamatom od 25.02.2020. godine kao dana presuđenja pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u delu stava šestog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7321/16 od 25.02.2020. godine i obavezan tuženi Narodno pozorište u Beogradu da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 271.225,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od kada nastupe uslovi za izvršenje do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom petim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7321/16 od 25.02.2020. godine u stavu prvom izreke i rešenje sadržano u delu stava šestog izreke presude, kojim je obavezan tuženi DDOR Novi Sad a.d. Novi Sad u pogledu troškova parničnog postupka i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi Narodno pozorište u Beogradu da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 130.600,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, a preko dosuđenog do traženog iznosa odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2919/20 od 14.01.2021. godine, ispravljena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2919/20 od 11.12.2020. godine u uvodu presude u desetom redu, u izreci presude u stavu prvom u drugom redu, u stavu drugom u drugom redu, u stavu trećem u prvom redu, u stavu četvrtom u drugom redu, u stavu petom u petom redu i u obrazloženju presude u stavu prvom u prvom redu, tako što umesto oznake predmeta P1 treba pravilno da piše P.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačenom delu – stavu trećem izreke presude, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi Narodno pozorište u Beogradu zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilja je izjavila odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačenom delu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na druge bitne povrede koje mogu biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se, kao zaposlena kod tuženog Narodnog pozorišta u Beogradu na radnom mestu ..., dana ...2014. godine povredila na radu tako što je zapela nogom o podnu utičnicu sa oštrim ivicama, pala i udarila ramenom u metalna požarna vrata i licem o pod. Tužilji je tuženi DDOR Novi Sad a.d. Novi Sad u vansudskom postupku isplatio naknadu osiguranja u iznosu od 62.000,00 dinara po osnovu od 10% invalidnosti. Prema nalazu i mišljenju veštaka ortopeda tužilja je zadobila tešku povredu iščašenja desnog ramenog zgloba, višedelnog gornjeg okrajka nadlaktične kosti, nagnječenje u predelu desnog ručnog zgloba i glave, i prelom nosnih kostiju. Od momenta povrede trpela je bolove jakog intenziteta u trajanju od jednog dana, bolove srednjeg intenziteta narednih 28 dana i bolove slabog intenziteta u trajanju od četiri meseca, koji traju i danas. Kod tužilje je umanjena životna aktivnost za 20% i ogleda se u smanjenoj toleranciji na sva teška fizička opterećenja i naprezanja, kao i obavljanje aktivnosti koje zahtevaju prinudne položaje. Zbog ograničenog pokreta u desnom ramenu u srednjem stepenu tužilja mora da ulaže povećan napor. Invaliditet tužilje od 10% ogleda se u smanjenoj pokretljivosti u ramenom zglobu. Prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra tužilja je pretrpela primarni strah u trajanju od 30 sekundi, sekundarni strah jakog intenziteta oko 5 sati, sekundarni strah srednjeg intenziteta oko dva meseca, nakon čega je doživljavala neurološke smetnje koje izazivaju strah zbog ugroženosti. Životna aktivnost kod tužilje umanjena je 8% i ogleda se u otežanom obavljanju fizičkih poslova i ograničenoj pokretljivosti zgloba i ramena. Prema usaglašenim nalazima veštaka ortopeda i veštaka neuropsihijatra kod tužilje postoji ukupno umanjenje životne aktivnosti od 24% trajno. Prvostepeni sud je nalazeći da je tuženi Narodno pozorište u Beogradu, kao poslodavac za nastalu nematerijalnu štetu u potpunosti građanskopravno odgovoran, jer je do pada tužilje došlo kao posledica postojanja prepreke na podu, podne utičnice uzdignute od nivoa poda, i što predstavlja nebezbednu površinu za kretanje i opasnu stvar, u smislu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu, obavezao ga da tužilji naknadi nematerijalnu štetu, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznosom od 100.000,00 dinara, na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznosom od 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznosom od 150.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u odnosu na dosuđene iznose nematerijalne štete prema tuženom Narodnom pozorištu u Beogradu i ovog tuženog obavezao da tužilji na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od još 100.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od još 500.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od još 100.000,00 dinara. Prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete drugostepeni sud je imao u vidu stepen umanjenja životne aktivnosti tužilje od 24% trajno, životnu dob tužilje, koja je u vreme povređivanja imala 55 godina, okolnosti pod kojima je šteta nastala, i zaključio je da je pravična novčana naknada za pretrpljene fizičke bolove 200.000,00 dinara, pravična naknada za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 600.000,00 dinara i pravična novčana naknada za pretrpljeni strah 250.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilna ocena drugostepenog suda da je osnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete s obzirom da postoji uzročno- posledična veza između radnje tuženog i nastanka nematerijalne štete.

Prema članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 54/09) ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom ili opštim aktom. Iz ove zakonske norme proizlazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrpeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoji razlog za isključenje od odgovornosti poslodavca.

Članom 173. ZOO propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog Zakona da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Prema tome, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, u skladu sa zakonom, a poslodavac je dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih, u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima. Odgovornost poslodavca prema navedenoj odredbi Zakona o radu može biti posledica povrede na radu. Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog radnika, a odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u ovom slučaju poslodavac nije dokazao.

U konkretnom slučaju, tužilja se, kao zaposlena kod tuženog Narodnog pozorišta u Beogradu na radnom mestu ..., ispunjavajući svoj radni zadatak, dana ...2014. godine, povredila na radu, tako što je zapela nogom o podnu utičnicu sa oštrim ivicama, pala i udarila ramenom u metalna požarna vrata i licem o pod. U navedenom se ogleda i uzročno-posledična veza između obavljanja delatnosti i nastale štete, pa je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužilji naknadi nematerijalnu štetu u većim iznosima. Za svoju odluku drugostepeni sud je dao jasne, pravilne i potpune razloge koje u svemu prihvata i revizijski sud.

Visina štete je pravilno odmerena u skladu sa svim okolnostima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da sve okolnosti slučaja i značaj povređenog dobra, posebno intenzitet i trajanje fizičkih bolova, straha i opšte životne aktivnosti, opravdavaju dosuđenje pravične naknade nematerijalne štete koja ima karakter moralne satisfakcije sa ciljem kome služi, društvenom svrhom i opšte društvenim prilikama.

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tuženi nije obezbedio sigurne uslove rada, zbog čega je i za nastalu nematerijalnu štetu u potpunosti građanskopravno odgovoran u smislu člana 164. Zakona o radu i čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, tako da u konkretnom slučaju nije bilo mesta isključenju odgovornosti tuženog u smislu odredaba člana 177. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Ni ostalim navodima u reviziji, koje je ovaj sud cenio, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, zbog čega ih posebno nije ni obrazlagao.

Na osnovu iznetih razloga, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Imajući u vidu da tuženi nije uspeo povodom revizije, a da podnošenje odgovora na reviziju tužilje nije bio nužan izdatak, odbijen je njihov zahtev za naknadu revizijskih troškova primenom odredbe člana 165. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić