Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Beogradu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. Aneksom kolektivnog ugovora JP „Železnice Srbije“ utvrđeno je da je članom 2. istog promenjen član 57. Kolektivnog ugovora kojim je konstatovano da zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je članom 5. Aneksa promenjen član 61. tako što je ugovoreno da se vrednost jednog radnog časa za obračuni isplatu zarade za period januar-juni utvrđuje u visini od 53,50 dinara, a vrednost jednog časa za isplatu zarade za period juli-decembar 2006. godine utvrđuje u visini od 56,00 dinara, dok je stavom 6. člana 5. Aneksa određeno da je u vrednost jednog radnog časa iz stavova 1. i 2. uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas, kao i da se navedeni aneks primenjuje počev od 01.01.2006. godine. Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine („Sl. glasnik RS“, br. 4/15) predviđeno je takođe da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas (član 57. stav 2). Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je neto razlika zarade tužiocu po osnovu naknade za ishranu u toku rada 99.780,27 dinara i na ime troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora 35.866,68 dinara. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres u periodu, navodeći da mu u spornom periodu tuženi ove naknade nije isplaćivao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05, 61/05, 54/09 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora AD „Železnice Srbije“ („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. Aneksa promenjen član 61. Kolektivnog ugovora tako što je propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Dakle, Kolektivnim ugovorom i Aneksom Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), kao i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine („Sl. glasnik RS“, br. 4/15) na isti način je regulisano pravo na naknadu troškova ishrane i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora – kroz vrednost radnog časa, ali konkretizacija ovog prava nije izvršena. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi ni koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu, pa se ne može prihvatiti ni zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu naknada za ishranu i regres isplaćena kroz vrednost radnog časa. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić