Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4187/18 od 23.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu II izreke. Stavom drugim izreke ista presuda preinačena je u stavovima III i IV izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji isplati a) iznos od 518.621,24 dinara na ime razlike od isplaćene do pripadajuće otpremnine sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja 19.11.2013. godine do isplate i 288.750,06 dinara na ime obračunate kamate, b) na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada za period od 01.03.2010. do 30.04.2010. godine iznos od 17.838,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.11.2013. godine kao dana veštačenja do isplate i iznos od 10.036,96 dinara na ime obračunate kamate; v) na ime naknade neisplaćenih troškova prevoza za period od 01.03.2010. do 30.04.2010. godine iznos od 1.620,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.11.2013. godine kao dana veštačenja do isplate i iznos od 911,79 dinara na ime obračunate kamate i obavezan tuženi da tužilji naknadi parnične troškove sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog.

Ispitujući dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog sve do donošenja rešenja tuženog od 30.04.2010. godine, kada joj je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom. Rešenjem je utvrđeno da će tužilji biti isplaćena otpremnina od 160.000,00 dinara po osnovu sporazuma od 30.04.2010. godine. U navedenom Sporazumu zaključenom između tužilje i tuženog, tužilja je potvrdila da joj je otpremnina isplaćena u skladu sa članom 158. Zakona o radu. Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog od 03.09.2003. godine koji je donet na neodređeno vreme u skladu sa tada važećim Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/01) članom 72. propisano je pravo zaposlenih na otpremninu u iznosu od 200 evra za svaku godinu ukupnog staža osiguranja zaposlenih, kao i ostala prava predviđena zakonom i Opštim kolektivnim ugovorom. Članom 39. istog PKU, propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u visini od 20% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Tuženi je zaključenjem ugovora o prodaji kapitala metodom javne aukcije (kupovinom sa otplatom na rate) zaključenim 20.09.2007. godine ušao u postupak privatizacije. Sastavni deo ovog ugovora čini aneks 1 u kome je sadržan socijalni program koji će se primenjivati u subjektu nakon zaključenja ugovora. Stavom 1 aneksa kupac se obavezao da u okviru subjekta privatizacije obezbedi poštovanje svih prava zaposlenih utvrđenih PKU-om i drugim opštim aktima subjekta važećih u trenutku zaključenja ovog ugovora sve do njihove promene u skladu sa zakonom. Poslednja rata iz ugovora o privatizaciji isplaćena je 30.11.2011. godine, kada je završen postupak privatizacije. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužilje po osnovu razlike između isplaćene otpremnine po članu 158. Zakona o radu i obračunate po članu 72. PKU, kao i visina potraživanja na ime neisplaćenih troškova ishrane u toku rada koji su obračunati u skladu sa članom 39. istog kolektivnog ugovora i troškova za dolazak i odlazak sa rada u skladu sa članom 51. PKU.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilja nema pravo na otpremninu, neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i neisplaćenih troškova prevoza u skladu sa PKU tuženog iz 2003. godine, jer u vreme donošenja rešenja o otkazu tužilji taj ugovor nije bio na pravnoj snazi.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda, bez obzira što je novim Zakonom o radu (iz 2005. godine) propisano da se kolektivni ugovori zaključuju na određeno vreme i da je zaključeni kolektivni ugovor kod tuženog mogao prestati istekom tri godine odnosno 2008. godine, tuženi se kao kupac obavezao aneksom 1 koji čini sastavni deo ugovora o prodaji kapitala metodom javne aukcije (zaključenim 20.09.2007. godine), da će poštovati prava zaposlenih utvrđenih PKU-om, pa se u konkretnom slučaju ne radi o produženom dejstvu PKU već o izvršenju ugovorne obaveze, zbog čega je usvojio ovaj tužiljin zahtev (otpremnina, isplata troškova ishrane i troškova prevoza) u celini.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Pojedinačni kolektivni ugovor tuženog od 03.09.2003. godine je zaključen na neodređeno vreme i bio je na snazi u vreme donošenja Zakona o radu od 23.03.2005. godine („Službeni glasnik RS“ broj 24/05). Po tom, novom zakonu propisano je u članu 263. da se kolektivni ugovor zaključuje isključivo na određeno vreme i to za period od tri godine, a po isteku tog roka prestaje da važi ako se učesnici kolektivnog ugovora drugačije ne sporazumeju, najkasnije 30 dana pre isteka važenja kolektivnog ugovora. Po članu 284. stav 1. navedenog zakona, odredbe ranije zaključenog kolektivnog ugovora ostaju na snazi ukoliko nisu u suprotnosti sa zakonom sve do zaključenja kolektivnog ugovora u skladu sa tim zakonom.

Novi Kolektivni ugovor u konkretnom slučaju nije zaključen, pa na osnovu citiranih zakonskih odredbi važnost ranije zaključenog kolektivnog ugovora prestaje istekom tri godine od stupanja na snagu Zakona o radu iz 2005. godine (23.03.2008. godine). Zaključenjem aneksa 1 ugovora o kupoprodaji kapitala metodom javne aukcije koji je zaključen 20.09.2007. godine, a kojim se kupac obavezao da će u okviru subjekta privatizacije obezbediti poštovanje svih prava zaposlenih utvrđenih PKU-om i drugim opštim aktima subjekta važećih u trenutku zaključenja ovog ugovora sve do njihove promene u skladu sa zakonom, ne znači da je na ovaj način produženo važenje kolektivnog ugovora već da je kupac bio u obavezi da taj PKU primenjuje do njegovog prestanka ili zaključenja novog. Kako je navedeni PKU po sili zakona prestao istekom tri godine od stupanja na snagu Zakona o radu iz 2005. godine (23.03.2008. godine), a rešenje o otkazu ugovora o radu je doneto 2010. godine, po pravilnoj oceni prvostepenog suda navedeni PKU se nije mogao primeniti na tužilju. Zbog toga su pravilno odbijeni zahtevi koji se zasnivaju na primenama odredaba ovog PKU (otpremnina, isplata troškova ishrane i troškova prevoza).

Pravilno je prvostepeni sud odlučio i o troškovima postupka primenom člana 153. stav 2. ZPP.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen na osnovu člana 163. stav 2. ZPP, jer zahtev za naknadu ovih troškova nije opredeljen po visini.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić