Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tužena su blagovremeno izjavili revizije. Tužilac pobija ovu presudu u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu (stav treći izreke) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tužena je pobija u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu (stavovi prvi i četvrti izreke) zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o njenoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije tužene na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/2011...18/2020 i 10/2023 - dr. Zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da bi se dozvolilo odlučivanje o poseboj reviziji.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet spora je isplata naknade troškova prevoza tužiocu kao radniku tužene u gotovom novcu, prema pismenom zahtevu kojim je tužilac od tužene tražio takvu isplatu, umesto isplate na BUS plus karticu, a nižestepeni sudovi su o tužbenom zahtevu odlučili pravilnom primenom materijalnog prava – odredaba Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, koje ne odstupa od sudske prakse u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada. Tužena uz reviziju nije dostavila drugačije pravnosnažne ili revizijske odluke koje bi ukazivale na drugačije pravno stanovište, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenje primenjenog prava, kao ni potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Iz tih razloga, ni u slučaju prihvatanja izuzetne dozvoljenosti revizije tužene ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tuženu, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljenih revizija tužene i tužioca na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da obe revizije nisu dozvoljene.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ceni prema članu 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade troškova prevoza u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.01.2021. godine, a preinačena je podneskom tužioca od 23.08.2022. godine. Vrednost predmeta spora za tužioca (pobijani odbijajući deo) je 99.840,00 dinara, a za tuženu (pobijani usvajajući deo) je 7.973,00 dinara.

Polazeći od toga da se u konkretnom slučaju ne radi o parnici iz radnog odnosa u smislu člana 441. ZPP kod kojih je revizija uvek dozvoljena, već o sporu radi isplate novčanog potraživanja u kome je vrednost predmeta spora ispod novčanog cenzusa za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da su revizije tužioca i tužene nedozvoljene na osnovu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković