Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu, u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je u utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na neodređeno vreme, na radnom mestu nastavnika ... . Tužilji u utuženom periodu u obračunskim listama za isplatu plate nisu posebno iskazivani iznosi koji su tužilji isplaćivani po osnovu troškova za topli obrok i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Tužilji je počev od zasnivanja radnog odnosa kod tužene menjan koeficijent plate tako što je najpre iznosio 12,72, dok je poslednjim zaključenim Aneksom ugovora od 26.11.2007. godine povećan na 19,05. Polazeći od toga da u obračunskim listama nisu navedeni iznosi za topli obrok i regres, veštak ekonomsko-finansijske struke utvrdio je koliki je ukupan iznos naknade po osnovu neisplaćenog toplog obroka i po osnovu neisplaćenog regresa tužilji u utuženom periodu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada za ishranu i regres, nalazeći da ti troškovi nisu isplaćeni tužilji jer bi u tom slučaju bili obračunati u obračunskim listama kao posebne kategorije. Drugostepeni sud ne prihvata takvo pravno stanovište prvostepenog suda. Drugostepeni sud je stanovišta da su ove naknade u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama tužilji bile uračunate u koeficijent i isplaćene kroz platu. Iz navedenih razloga drugostepeni sud preinačava prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilno pravno stanovište drugostepenog suda.

Na zaposlene kod tuženog, kao korisnika javnih sredstava, primenjuje se Zakon o platama u državnim organima i javnim službama kao lex specialis. Tim Zakonom uređuje se način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. U skladu sa članom 2. Zakona, plata izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u javnim službama utvrđuje se na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta, dodatka na platu i obaveza po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i to tako što se množi osnovica iz tačke 1. ovog člana i koeficijent iz tačke 2. ovog člana (stav 3.). Odredba člana 4. stav 2. istog Zakona predviđa da koeficijent sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

U skladu sa citiranim zakonskim odredbama, naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržane su u koeficijentu za obračun plata prema izričitom slovu Zakona. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da zaposleni u javnim službama, na koje se primenjuje pomenuti Zakon kao lex specialis, ne mogu potraživati ove naknade samostalno kao posebno potraživanje. Ovo utoliko pre što u utuženom periodu nije bio na snazi nijedan opšti, niti poseban kolektivni ugovor tužene koji je predviđao pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu i regres. Kada ne postoji važeći opšti akt koji predviđa pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada i pri izričitoj zakonskoj odredbi da su te naknade sadržane u koeficijentu za obračun plata, zaposleni u javnim službama ne mogu potraživati isplatu ovih naknada u vidu samostalnog potraživanja.

Neosnovan je revizijski navod tužilje da joj predmetne naknade nisu isplaćene jer u obračunskim listovima nisu iskazane kao posebna stavka. Okolnost da predmetne naknade nisu posebno iskazane u obračunskim listama ne znači da te naknade nisu isplaćene tužilji. Odluka Vrhovnog kasacionog suda na koju revident ukazuje nije doneta u istoj činjenično-pravnoj situaciji. Naime, prema činjeničnom i pravnom utvrđenju u toj revizijskoj odluci (pravo na troškove ishrane i regresa zaposlenih u Železnicama Srbije), naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu bile uračunate zaposlenima u koeficijent već su isplaćivane u skladu sa Zakonom o radu. Pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishrani i regres izričito je predviđao i odgovarajući Kolektivni ugovor. Stoga je u toj situaciji postojala obaveza iskazivanja ovih naknada kao posebnih stavki u obračunskom listu. Nasuprot tome, na tužilju kao zaposlenu u javnoj službi primenjuje se Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, koji izričito propisuje da su dodatak za ishranu i za regres uračunati u koeficijent. To znači da je već prilikom određivanja koeficijenta za određeno radno mesto visina koeficijenta vrednovana tako da se njom obuhvati i naknada za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora kao dodatak sadržan u tom koeficijentu. Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, pa je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost pobijane drugostepene odluke.

U skladu sa navedenim, odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić