Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1310/20 od 22.07.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda sadržana u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada u periodu od 01.04.2017. godine do 30.09.2017. godine, isplati ukupan iznos od 60.481,00 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao što je bliže navedeno u izreci presude. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke, tako što je određeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 5.149,40 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020) i zaključio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužbom podnetom 22.05.2019. godine, tužilac je potraživao naknadu za neisplaćene troškove ishrane u toku rada kao i neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za naznačene periode, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom, kao što bliže navedeno u nižestepenim presudama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod pravnog prethodnika tuženog AD „Železnice Srbije“, Beograd, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, u organizacionoj jedinici u Vršcu. Nakon statusne promene kod pravnog prethodnika tuženog, počev od 01.09.2015. godine, tužilac je sa tuženim kao pravnim sledbenikom, zaključio Aneks br.4 Ugovora o radu od 03.08.2015. godine. U navedenom periodu tužiocu nisu isplaćeni traženi iznosi naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, radi čega je on podneo tužbu sudu koji je usvojio njegov tužbeni zahtev, saglasno odredbi člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu. Visina traženih naknada je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je obračun vršio primenom kriterijuma iz Kolektivnog ugovora JP „Železnice Srbije“ iz 2006. godine, s obzirom da iz kasnijih opštih akata tuženog, ugovora o radu i iz obračunskih lista za tužioca nije bilo moguće utvrditi koji procenat ili nominalni iznos, se odnosi na troškove za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor.

Drugostepeni sud je tužbeni zahtev za isplatu regresa za godišnji odmor i naknadu troškova ishrane u toku rada odbio sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine. Po stavu istog suda, navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca.

Revizijom tužioca ukazuje se na pogrešnu primenu odredbi Zakona o radu. Izmenama Zakona počev od 01.01.2006. godine, stvorena je obaveza poslodavca da ove naknade moraju biti iskazane u obračunskim listama zaposlenih. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da odlukom nadležnog organa odredi visinu naknade. Tuženi u toku postupka nije dostavio odluku o određivanju visine naknada drugačije od propisanih Kolektivnim ugovorom, niti je visina tih naknada iskazana u platnim listama tužioca.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je u konkretnom slučaju, materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog ( „Sl. Glasnik RS“ br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa, ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, može se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Tužbeni zahtev je preciziran podneskom od 02.12.2019. godine.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen.

Tužiocu koji je uspeo sa revizijom, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP dosuđeni su troškovi revizijskog postupka i to: za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 11.640,00 dinara i takse na odluku po reviziji u iznosu od 17.460, 00 dinara, što ukupno iznosi 41.000,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić