U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ..., ŽŽ iz ..., ZZ iz ..., II iz ..., JJ iz ..., KK iz ... i LL iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Vojin Šuša, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ sa sedištem u Beogradu, čiji je zakonski zastupnik Vojno pravobranilaštvo Beograd i Javnog preduzeća „Jugoimport - SDPR“ Beograd, čiji je punomoćnik Oliver Živković, advokat iz ..., odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3219/20 od 23.04.2021. godine, u sednici održanoj dana 23.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3219/20 od 23.04.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2202/16 od 16.06.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ da tužiocima isplati novčane iznose sa zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, a bliže označeno u stavu prvom izreke presude. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveze tuženi JP „Jugoimport - SDPR“ Beograd (dalje u tekstu samo Javno preduzeće) da im isplati novčane iznose sa zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, bliže označeno u stavu drugom izreke presude. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 648.605,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže drugotuženi da im solidarno sa prvotuženom naknadi troškove posutpka. Stavom petim izreke, obavezani su tužioci da drugotuženom naknade troškove postuka u iznosu od 79.500,00 dinara sa zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3219/20 od 23.04.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2202/16 od 16.06.2020. godine u stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ da tužiocima isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, bliže označeno u stavu prvom izreke presude. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2202/16 od 16.06.2020. godine u stavu drugom i četvrtom izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem i petom izreke, pa je odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka u iznosu od 648.605,00 dinara, a tužioci obavezani da tuženom Javnom preduzeću „Jugoimport - SDPR“ Beograd na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 252.545,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od dana izvršenja presude pa do isplate, dok je zahtev tuženog za isplatu zatezne kamate na navedeni novčani iznos troškova od dana presuđenja do izvršnosti presude odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke, obavezani su tužioci da tuženom JP „Jugoimport - SDPR“ solidarno naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 17.080,00 dinara, a odbijen je zahtev tuženog JP „Jugoimport - SDPR“ za naknadu troškova žalbenog postupka na ime sastava odgovora na žalbu i takse na odgovor za žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju pozivajući se na odredbe člana 404. Zakona parničnom postupku koji se odnose na posebnu reviziju, a zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ocenjujući da je izjavljena revizija dozvoljena po odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14) u vezi člana 23. stav 1. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su kao zaposleni kod Republike Srbije bili angažovani u Republici Irak radi montaže i pakovanja dva helikoptera MI-17, odnosno radi ugradnje opreme i sistema naoružanja na helikopterima MI-17 i povezivanje istih sa ostalim sistemima helikoptera u periodu od 17.12.2012. godine do 27.01.2013. godine, odnosno u periodu od 14.01.2013. godine do 05.02.2013. godine, a na osnovu zaključenih autorskih ugovora između tužioca kao autora i tuženog Javnog preduzeća „Jugoimport - SDPR“ Beograd, kao korisnika dela. Tužioci su bili na radu u Republici Srbiji i upućeni su preko Javnog preduzeća po autorskim ugovorima na rad u Irak, a Javno preduzeće postupilo je po ovim autorskim ugovorima i isplatilo predviđene iznose po tim ugovorima. Po naređenju Ministarstva odbrane interni broj .. od 16.11.2012. godine Javno preduzeće je bilo zaduženo za realizaciju službenog putovanja tužilaca kao radne grupe Ministarstva odbrane Republike Srbije u Republiku Irak, kao i za isplatu troškova putovanja i izdavanje viza, putnog zdravstvenog i životnog osiguranja, ishrane, smeštaja, transporta i za naknadu za službeno putovanje i to prema autorskom ugovoru u iznosu od 200 USA dolara, odnosno 250 USA dolara po danu, pojedinačno za svakog tužioca, te da je tuženo Javno preduzeće postupalo po autorskim ugovorima i isplatila iznose predviđene istima. Utvrđeno je da je postojao dogovor da će se zaposlenima tužene koji idu u inostranstvo isplatiti 300 USA dolara dnevno i da su prethodne tri grupe koje su bile angažovane u Iraku bile plaćene po 300 USA dolara po danu, da je uslov IV grupe da idu u Irak bio da oni budu jednako plaćeni kao i prethodne grupe, nakon čega je od strane tužene Republike Srbije tužiocima usmeno obećan iznos od 300 USA dolara po danu. Istima navedeni iznos nije plaćen, već su isplaćeni samo iznosi ugovoreni prema autorskim ugovorima sa tuženim Javnim preduzećem. Tužioci su se obraćali Republici Srbiji kao njihovom poslodavcu radi isplate navedene razlike od 300 USA dolara po danu. Tužena im je odgovorila i to tužiocu AA dopisom od 23.04.2014. godine, da zbog toga što je u toku realizacija ugovornog odnosa između Zavoda i Javnog preduzeća, da je nastupilo niz novih okolnosti, te da će aneksom ugovora između Zavoda i JP biti obuhvaćena i nadležnost ugovorenih strana za isplatu svih troškova uključujući i dnevnice za lica koja su u ranijim grupama boravila u inostranstvu i da nakon stupanja na snagu aneksa ugovora biće realizovane i isplate dnevnica. U toku postupka nije utvrđeno da je do zaključenja aneksa došlo. Visina dosuđenih iznosa utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke od 05.03.2020. godine na koju računsku tačnost parnične stranke nisu imale primedbi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odlučujući o zahtevu tužilaca kojim traže solidarnu isplatu tuženih u vidu razlike neisplaćenih dnevnica odbio kao neosnovan u odnosu na tuženo Javno preduzeće, jer je ovaj tuženi na osnovu zaključenih autorskih ugovora sa tužiocima, tužiocima isplatio iznose utvrđene ugovorima, te je ocenio da Javno preduzeće nije u obavezi da tužiocima isplaćuje razliku od ugovorenog do traženog iznosa od 300 USA dolara po danu i da nije tužiocima pričinio štetu za koju bi bio odgovoran u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tom je ocenio da je tužbeni zahtev tužilaca delimično osnovan u odnosu na drugotuženu Republiku Srbiju, jer je strane direktora Vazduhoplovnog zavoda „Moma Stanojlović“ tužiocima bila obećana isplata dnevnica u iznosu od po 300 USA dolara po danu, te kako im po povratku iz Iraka ovaj iznos nije plaćen, već samo iznos prema autorskim ugovorima i to u iznosu od po 200 i 250 USA dolara po danu, zaključio je da je drugotužena kao poslodavac dužna da tužiocima isplati naknadu za službeno putovanje po postignutom dogovoru između direktora i tužilaca, a koji je iste uputio na rad u inostranstvo i to u visini od još 50 USA dolara po danu.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca u delu tužbenog zahteva kojim su tražili da se obaveže Javno preduzeće da im sa drugotuženom Republikom Srbijom solidarno isplati razliku dnevnica od po 50 USA dolara, nalazeći da su tužioci zaključili autorske ugovore na navedene iznose od po 200 odnosno 250 USA dolara i da je tuženo preduzeće tužiocima u celosti isplatilo naznačene iznose prema zaključenim autorskim ugovorima.

Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca u delu za isplatu razlike dnevnica u odnosu na Republiku Srbiju, nalazeći da tužioci nisu ostvarili pravo na isplatu razlike dnevnice od po još 50 USA dolara, obzirom da je svakom od tužilaca tuženo Javno preduzeće ispunilo svoju ugovorenu obavezu u skladu sa autorskim ugovorima koji su oni zaključili i isplativši im dnevnice u iznosima koji su bili ugovoreni, dok je zahtev za isplatu od po još 50 USA dolara kao razlika između isplaćenog iznosa dnevnica od 200 i 250 USA dolara do traženog iznosa od 300 USA dolara po danu, odbio je kao neosnovan, nalazeći da ne postoji pravni osnov za isplatu traženog iznosa, posebno kada se ima u vidu da ni sami tužioci nisu sporili da im je isplata dnevnica od 300 USA dolara bila obećana od strane direktora Vazduhoplovnog zavoda. Dato usmeno obećanje direktora ne predstavlja pravni osnov na osnovu koga se može izvršiti isplata tražene razlike dnevnica od po još 50 USA dolara, jer ne postoji odluka nadležnog organa drugotužene o isplati razlike dnevnica, pa ni osnov za podnošenje tužbi sudu za isplatu istih.

Pravilno po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud ističe da usmeno dato obećanje u ovom slučaju ne može predstavljati pravni osnov za isplatu tražene razlike na ime dnevnica, tim pre što prema Zakonu o vojsci o svim pravima zaposlenih odlučuje se odlukom nadležnog organa. Tužioci to pravo nisu ostvarili odlukom nadležnog organa u smislu člana 141. i 142. Zakona o Vojsci, zbog čega je njihov zahtev za isplatu razlike dnevnica neosnovan, te nema ni odgovornosti tužene za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Suprotno navodima revizije, pravilno je nižestepeni sud utvrdio da u situaciji kada su dnevnice tužiocima isplaćene u skladu sa zaključenim autorskim ugovorima, to nema ni odgovornosti drugotužene za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, samo na osnovu usmeno datog obećanja.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153, a u vezi člana 154. ZPP.

Sa izloženog, a na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić