U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca M.K. iz Š., čiji je punomoćnik S.Ž., advokat iz Š., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde Republike Srbije, Prekršajnog suda u Šapcu, čiji je zakonski zastupnik Državni pravobranilac iz Beograda, radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2351/13 od 03.07.2014. godine, na sednici održanoj 18.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2351/13 od 03.07.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Šapcu, presudom P1 741/10 od 02.03.2011. godine, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme u Prekršajnom sudu u Šapcu od 01.04.1986. godine, neprekidno, te da se obaveže tužena da rasporedi tužioca u Prekršajni sud u Šapcu, na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima i isplati naknadu zarade u iznosu od po 62.900,00 dinara za svaki mesec, od 01. do 05. u mesecu, počev od 01.07.2010. godine pa do vraćanja na posao, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos (stav prvi izreke). Obavezao je tužioca da naknadi tuženoj troškove postupka u iznosu od 15.000,00 dinara, dok je odbio kao neosnovan zahtev preko dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 22.500,00 dinara (stav drugi izreke).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 2351/13 od 03.07.2014. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Šapcu P1 741/10 od 02.03.2011. godine, u stavu prvom i u obavezujućem delu stava drugog izreke.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačenja sudske prakse.

Apelacioni sud u Beogradu, rešenjem R4 92/14 od 10.11.2014. godine, predložio je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji.

Odredbom člana 439. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-US), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 45/13-US, 74/13-US i 55/14), je propisano, da, revizija je dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Prema tome, kako se u ovoj parnici iz radnog odnosa tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme, dakle postojanju radnog odnosa, to je revizija uvek dozvoljena, na osnovu člana 439. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 399. ZPP, pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 399. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 01.04.1986. godine, zasnovao radni odnos u RZ Opštinskog sudije za prekršaje SO Šabac, u svojstvu pripravnika, da bi 25.06.1987. godine, položio stručni ispit za sudiju. Skupština opštine Šabac je 25.11.1987. godine, izabrala tužioca za sudiju za prekršaje, da bi posle toga više puta bio imenovan za sudiju za prekršaje. Vlada Republike Srbije, rešenjem iz februara 2003. godine je poslednji put imenovala tužioca za sudiju za prekršaje. U postupku za opšti izbor sudija za sudove opšte i posebne nadležnosti, povodom oglasa Visokog saveta sudstva od 15.07.2009. godine, tužilac nije izabran za sudiju za prekršaje. Tužiocu je 31.12.2009. godine prestala dužnost sudije za prekršaje Opštinskog organa za prekršaje u Šapcu, prema odluci Visokog saveta sudstva broj 06-00-02/2010-01 od 13.01.2010. godine, kao i da tužilac ima pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci, u visini plate koju je imao u trenutku prestanka dužnosti, s tim da ovo pravo prestaje pre proteka roka od šest meseci, ako sudija kome je prestala dužnost zasnuje radni odnos ili stekne pravo na penziju, a može biti produžen za još šest meseci, ako za tih šest meseci stiče pravo na penziju. Vršilac funkcije predsednika Prekršajnog suda u Šapcu, rešenjem Su V-35-175/2010 od 19.02.2010. godine, odlučio je da tužilac, kome je prestao radni odnos u Opštinskom organu za prekršaje u Šapcu na mestu sudije za prekršaje, 31.12.2009. godine, ima pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci u visini plate koju je imao od prestanka dužnosti. Tužilac je 26.02.2010. godine, primio navedeno rešenje, koje nije pobijao, pa je rešenje postalo pravnosnažno. Posle isteka prava na naknadu plate, tužilac je odjavljen sa osiguranja sa 30.06.2010. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme u Prekršajnom sudu u Šapcu i to neprekidno od 01.04.1986. godine, da se obaveže tužena da rasporedi tužioca u Prekršajni sud u Šapcu na radno mesto koje odgovara tužiočevoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima i da naknadi zaradu u mesečnim iznosima od po 62.900,00 dinara počev od 01.07.2010. godine pa do vraćanja na posao.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), je propisano, da, protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Odredbom stava 2. ovog člana, da, rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Dakle, iako tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva, s obzirom na propisan rok za ostvarivanje sudske zaštite od 90 dana iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, u parnici radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, rok od 90 dana za podnošenje tužbe počinje da teče od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Stoga se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da tužba u ovoj pravnoj stvari nije neblagovremena, s obzirom da predmet spora nije pobijanje rešenja kojim je odlučeno o pravu zaposlenog, već je predmet spora utvrđenje postojanja radnog odnosa, pa da se u ovom slučaju ne primenjuje rok propisan odredbom člana 195. Zakona o radu (tužba je podneta 19.10.2010. godine).

Prema tome, kako je tužilac za prestanak radnog odnosa saznao 26.02.2010. godine, kada je primio rešenje od 19.02.2010. godine, kojim je odlučeno o naknadi plate u trajanju od šest meseci, zbog prestanka radnog odnosa u Opštinskom organu za prekršaje u Šapcu na mesto sudije za prekršaje, sa 31.12.2009. godine, to je od 26.02.2010. godine kao dana saznanja za tužiočev radno pravni status počeo da teče rok od 90 dana za ostvarivanje sudske zaštite, a koji je u ovoj parnici protekao, s obzirom na to da je tužilac tužbu podneo 19.10.2010. godine.

Dakle, tužilac nije u propisanom roku tražio sudsku zaštitu, zbog čega nisu od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.