U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Soknić, advokat u ...u, protiv tuženog PD „KONCERN BAMBI“ a.d. iz Požarevca, koga zastupa Vukašin Petković, advokat u ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž1 1446/18 od 05.10.2018. godine, u sednici veća održanoj 17.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž1 1446/18 od 05.10.2018. godine, tako što se ODBIJA žalba tužilje i potvrđuje delimična presuda Osnovnog suda u Požarevcu broj P1 151/2015 od 16.01.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Požarevcu broj P1 151/2015 od 16.01.2018. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog broj .../... od 30.06.2015. godine o otkazu ugovora o radu broj .../... zaključenog 28.02.2007. godine sa pripadajućim aneksima ugovora o radu, zaključenim između tuženog i tužilje i da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i radnim sposobnostima u roku od 8 dana. Odlučeno je da će se o preostalom delu tužbenog zahteva za isplatu neisplaćene zarade kao i o troškovima postupka odlučiti konačnom odlukom.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom broj Gž1 1446/18 od 05.10.2018. godine preinačio delimičnu presudu Osnovnog suda u Požarevcu u prvom stavu izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio rešenje tuženog broj .../... od 30.06.2015. godine o otkazu ugovora o radu broj .../... zaključenog 28.02.2007. godine sa pripadajućim aneksima, zaključenim između tužilje i tuženog i obavezao je tuženog da tužilju vrati na rad i rasporedi je na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i radnim sposobnostima.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme 18.10.1999. godine. Rešenjem Republičkog fonda PIO – Filijala u Požarevcu od 11.03.2003. godine tužilji kao invalidu rada je utvrđena preostala radna sposobnost sa pravom na raspoređivanje sa punim radnim vremenom na drugom radnom mestu na kome neće biti izložena raznim isparenjima i dužem stajanju i hodanju, kao i pravo na novčanu naknadu u skladu sa tim raspoređivanjem počev od 21.01.2003. godine. Ugovorom o radu broj .../... od 08.02.2005. godine tužilja je raspoređena na radno mesto referenta .... Ugovorom o radu broj .../... od 28.02.2007. godine tužilja je raspoređena na radno mesto ... u ... Aneksima ugovora o radu tužilja je raspoređena na poslove ..., a potom na poslove asistenta ..., da bi konačno bila raspoređena aneksom od 09.03.2013. godine na radno mesto referent ... . Odlukom tuženog od 22.05.2015. godine je ukinuto radno mesto „referent ...“ u okviru Sektora ... , Direkcija za ljudske resurse, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, jer je trajno i potpuno prestala potreba za navedenim poslovima koje su obavljali dva izvršioca. Izmenom i dopunom sistematizacije poslova od 22.05.2015. godine u Sektoru ..., tuženi je predvideo samo jedno radno mesto „menadžer ...“, a poslove referenta ... je ukinuo. Tuženi je 03.06.2015. godine doneo odluku o utvrđivanju viška zaposlenih pod kojom je utvrdio prestanak potrebe za radom dva izvršioca na radnom mestu „referent ...“ zbog ukidanja tog radnog mesta kod poslodavca. Na tom radnom mestu su radili tužilja i BB. Poslodavac je ocenio da nije u mogućnosti da zaposlenima koji su višak obezbedi bilo koju od mera za zapošljavanje predviđenih odredbom člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, ocenio je da zaposleni ne spadaju u zaštićene radnike koji uživaju posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu na osnovu člana 80. stav 4. Kolektivnog ugovora, kao i da u odnosu na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih za čijim radom je prestala potreba nije u obavezi da donosi Program rešavanja viška zaposlenih. Rešenjem od 03.06.2015. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, jer je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca prestala potreba za obavljanjem poslova koje je obavljala jer je tuženi zaključio ugovor sa Agencijom koja obavlja poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja (FTO), dok se prijem dolaznih telefonskih poziva obavlja putem automatske govorne pošte.

Kolektivnim ugovorom tuženog broj 1/111 od 30.01.2015. godine je članom 80. stav 4. tačka 1. propisano da posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, radni odnos kod poslodavca ne može bez njihove saglasnosti prestati rešenjem poslodavca iz člana 96. stav 5. tačka 1. KU, jer zaštitu uživaju invalidi rada koji su invalidnost stekli radom kod poslodavca. Utvrđeno je da je tužilja invalidnost stekla radom u „...“ u ... u periodu od 2001. do 2003. godine kada joj se povećao nivo šećera u krvi, jer je i ranije bolovala od dijabetesa, zbog čega je i upućena na invalidsku komisiju, koja joj je utvrdila preostalu radnu sposobnost.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan sa obrazloženjem da tužilja ne uživa posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu u smislu člana 80. stav 4. Kolektivnog ugovora tuženog jer je rešenjem Republičkog fonda PIO od 11.03.2003. godine tužilji utvrđena preostala radna sposobnost kao posledica bolesti, a ne kao posledica povrede na radu ili profesionalnog oboljenja.

Suprotno, apelacioni sud je ocenio da zaključak prvostepenog suda o posebnoj zaštiti od otkaza ugovora o radu nije pravilan na osnovu člana 187. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), člana 8. stav 2. te člana 80. stav 4. Kolektivnog ugovora tuženog. Drugostepeni sud je zaključio da tužilja kao invalid rada koja je invalidnost stekla radom kod poslodavca uživa zaštitu od otkaza.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište drugostepenog suda. Naime, drugostepeni sud nije na pravilan način primenio odredbu člana 80. stav 4. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog. Invalidnost stečena radom kod poslodavca (odrednica ovoga člana) ne znači vremenski interval rada kod poslodavca u kome je stečena invalidnost, kao što to pogrešno tumači drugostepeni sud. Kako je u postupku utvrđeno da je tužilja invalidnost stekla zbog bolesti – dijabetesa u vreme kada je bila zaposlena kod tuženog, koja činjenica nije sporna, to znači da invalidnost nije uzrokovana povredom na radu ili profesionalnim oboljenjem. Osim toga, tužilja ne spada u krug lica iz člana 187. stav 1. Zakona o radu i zato ona nije zaštićena od otkaza ugovara kao tehnološkog viška. Prema tome, kako tužilja ne uživa posebnu zaštitu, a imajući vidu sprovedenu proceduru utvrđivanja viška zaposlenih, te činjenicu da je ukinuto radno mesto na kome je tužilja radila (radila su dva izvršioca, te su višak i tužilja i BB), poslodavac je na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, opravdano otkazao tužilji ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla. Pravilno je prvostepeni sud ocenio da je rešenje zakonito i da tuženi nije bio dužan da donese program rešavanja u skladu sa članom 153. stav 1. tačka 3. jer je nesporno utvrđeno da su u vreme kada je tužilji otkazan ugovor o radu samo ona i njen kolega proglašeni tehnološkim viškom, a tuženi je tada imao preko 600 zaposlenih. Nije bilo mogućnosti da tuženi rasporedi tužilju na drugo radno mesto, što je prvostepeni sud detaljno utvrdio.

Vrhovni kasacioni sud je iz ovih razloga ocenio da je revizija tuženog osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženom se ne dosuđuju troškovi revizijskog postupka zato što tuženi nije postavio opredeljeni zahtev za naknadu tih troškova (član 163. stav 2. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić