U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Stojan Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1244/2017 od 10.04.2018. godine, u sednici veća održanoj 28.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1244/2017 od 10.04.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 785/15 od 09.11.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi, da tuženi u periodu od 01.11.2006. godine do 08.04.2011. godine, nije bio zaposleni radnik u Zanatskoj radnji „Čempion AA PR Vranje“ iz Vranja, brisane iz registra privrednih subjekata, Agencije za privredne registre, dana 11.04.2011. godine, čiji je vlasnik bila tužilja, da tuženom ne pripadaju prava iz radnog odnosa, kao i da se po osnovu ove presude suda izvrši brisanje evidencije prijave i odjave o radu kod Fonda PIO u Vranju i drugih nadležnih organa. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1244/2017 od 10.04.2018. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P1 785/15 od 09.11.2016. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u braku od 21.09.1996. godine do 10.12.2015. godine. Brak je sporazumno razveden presudom Osnovnog suda u Vranju P2 309/15 od 10.12.2015. godine, a zajednička imovina stečena u braku je podeljena poravnanjem, zaključenim pred Osnovnim sudom u Vranju dana 17.09.2015. godine. Tokom braka, tužilja je u svojstvu preduzetnika obavljala privrednu delatnost u samostalnoj zanatskoj radnji, čiji je bila vlasnik, koja je prestala sa radom 11.04.2011. godine. Obaveze preuzete poslovanjem te radnje bile su predmet sporazuma o deobi bračne tekovine. Tuženi je u samostalnoj zanatskoj radnji imao svojstvo zaposlenog počev od 01.11.2006. godine zaključno sa 08.04.2011. godine, kada je radnja 11.04.2011. godine brisana iz privrednog registra. Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je utvrđenje da tuženi nije imao radni odnos kod tužilje, da nema nikakvih prava iz radnog odnosa i da se na osnovu predložene presude izvrši brisanje evidencije prijave i odjave ugovora o radu kod nadležnog PIO Fonda.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo, kada je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da tuženi, u periodu od 01.11.2006. godine do 08.04.2011. godine, nije imao status zaposlenog u samostalnoj zanatskoj radnji, čiji je vlasnik bila tužilja. Naime, tokom postupka je utvrđeno da je tužilja bila zakonski zastupnik i jedino ovlašćeno lice za zastupanje samostalne zanatske radnje, a da je tuženi imao svojstvo jedinog zaposlenog u radnji, što proizlazi iz javnih isprava – evidencije nadležnog PIO Fonda, koja je izvršena na osnovu ugovora o radu i prijave o zasnivanju radnog odnosa tuženog. Shodno navedenom, tužilja je bila jedino lice koje je moglo da potpisuje akta o postojanju radnog odnosa tuženog, iz čega sledi da je imala saznanje o njegovom radno – pravnom statusu. U spornom višegodišnjem periodu, tokom trajanja braka, kao ni po prestanku braka i deobe bračne tekovine 2015. godine, parnične stranke nisu u posebnom postupku osporavale istinitost isprava o postojanju radnog odnosa (ugovora o radu i prijave o zasnivanju radnog odnosa). Osim tvrdnje da tuženi u spornom periodu nije radio u samostalnoj zanatskoj radnji, tužilja ni u ovom postupku nije pružila dokaze kojim bi osporila istinitost isprava o postojanju radnog odnosa tuženog, čime bi zakonska pretpostavka o njihovoj tačnosti bila oborena. U toj situaciji, pravilna je ocena drugostepenog suda da tužilja ne može sa uspehom da ostvari sudsku zaštitu, primenom člana 194. stav 1. Zakona o parničnom postupku, i to utvrđenjem nepostojanja radnog odnosa tuženog, budući da nije pružila dokaze o činjenicama koje isključuju radni odnos, zbog čega je primenom pravila o teretu dokazivanja, tužbeni zahtev za utvrđenje pravilno odbijen. Isto tako, pravilna je ocena drugostepenog suda da deo tužbenog zahteva koji se odnosi na brisanje evidencije o radu kod nadležnog Fonda PIO ne spada u sudsku nadležnost, već da se radi o upravnoj stvari i da je bilo uslova da se tužba u ovom delu zahteva odbaci, ali da odbijanjem tužbenog zahteva umesto odbacivanjem tužbe, za stranku ne nastupaju štetne pravne posledice, zbog čega je pravilno odlučeno o tužbenom zahtevu u navedenom delu. Iz navedenih razloga, navodi revizije da je materijalno pravo pogrešno primenjeno nisu osnovani.

Kako se revizijom tužilje ne dovodi u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić