Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi mogle biti revizijski razlog u smislu člana 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je privredno društvo nastalo na osnovu odluke Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine, kao sticalac dela imovine „Železnice Srbije“ a.d. Beograd. Tužilac je sa tuženom zaključio Aneks Ugovora o radu kojim je tužena, kao poslodavac sledbenika, preuzela kolektivni ugovor za „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, sa pripadajućim Aneksom. Tužilac je utuženom periodu obavljao poslove ... za SP ..., stanica ..., a utvrđeno mu je pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, pri čemu se pod zaradom smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade kao i sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačka 4. i 5, člana 118. tačka 1 – 4, člana 119, člana 121. tačka 1. i člana 158. Zakona o radu. Aneksom Ugovora o radu je utvrđeno i da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade, a da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 1,95 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, a što mesečno iznosi 22.665,52 dinara, uvećana za poreze i doprinose. Tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora od 2000. godine. Obračun zarade koji bi sadržao vrednost za ishranu u toku rada i regres za godišnjeg odmora, za ceo utuženi period, tužena nije dostavila tužiocu niti je tužilac dobio obaveštenje od nadležnih lica tužene. Odredbama Kolektivnih ugovora tužene od 08.08.2006. godine, 23.06.2014. godine i 24.03.2015. godine, utvrđeno je da je u vrednosti jednog radnog časa uključena i mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišenje godišnjeg odmora, pri čemu tužena nije dostavila strukturu vrednosti jednog radnog časa tako da nije bilo moguće utvrditi da li su isti ušli u topli obrok i regres. Nakon što je Aneks Kolektivnog ugovora tužene od 08.08.2006. godine stupio na pravnu snagu utvrđeno je da se zaposlenima nisu povećale zarade. Tužiocu je topli obrok poslednji put isplaćen odvojeno od zarade u junu 2002. godine, dok je regres poslednji put isplaćen odvojeno od zarade u februaru 2002. godine. Utvrđena je visina naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u prvoj varijanti primenom člana 32. Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ broj 50/08, 8/09) i u drugoj varijanti primenom odredaba članova 171. i 157. Kolektivnog ugovora poslodavca („Službeni glasnik RS“ broj 37/95, 7/00).

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, saglasno članu 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu i člana 57. stav 2. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, kao poslodavca prethodnika, usvojio tužbeni zahtev. Naime, prvostepeni sud je našao da tužena nije tužiocu obračunavala i isplatila naknadu za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom da nije dostavljena struktura vrednosti jednog radnog sata i da nije bilo moguće utvrditi da li su zaposlenima sa različitim koeficijentom zarade isplaćivani isti iznosi naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora. U nedostatku konkretne regulative, sud je prihvatio obračun naknade za ishranu u toku rada i regres prema visini koja je bila određena ranijim kolektivnim ugovorom poslodavca prethodnika, objavljenim u „Službenom glasniku RS“ broj 37/95, 7/00.

Odlučujući o žalbi, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Iz obrazloženja drugostepene odluke proizilazi da zaposleni ima pravo na naknadu troškova toplog obroka i regresa u skladu sa opštim aktom i Ugovorom o radu, a u spornom periodu visina naknade ovih troškova među parničnim strankama nije bila regulisana Ugovorom o radu, već opštim aktom kojim je propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i ishrane u toku rada tako da zaposleni ne može posebno ostvarivati naknadu ovih troškova jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada. Naime, kada Ugovor o radu i Kolektivni ugovor, kao opšti akt, ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već se opštim aktom određuje da se oni uračunavaju u cenu radnog časa, kao elementa za obračun osnovne zarade, zaposleni ne može sa uspehom da traži posebnu isplatu novčanih iznosa iz ovih osnova, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora, kao opšteg akta i instumenta za njihovu konkretnu realizaciju.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Posebni kolektivni ugovor nije utvrdio odnos zarada i ostalih primanja koje ulaze u zaradu, niti je to učinjeno ugovorom o radu iako im to pravo zakon priznaje. Posledice nejasnog opšteg akta ne sme da trpi zaposleni. Ako jača ugovorna strana (poslodavac) pripremi tekst ugovora (kao u ovom slučaju), nejasne ili nedovoljno određene odredbe tumače se u korist druge strane (član 100. ZOO). Kada opšti akt, ugovor o radu, a ni obračunska lista ne konkretizuju i ne vrše razdvajanje (tuženi ni veštaku o tome nije dostavio precizne podatke), pravilan je stav prvostepenog suda da to pravo tužiocu treba priznati (Zakon o radu ga priznaje u članu 118). Iz svih istaknutih razloga, imajući u vidu i da tuženi, na koga pada teret dokazivanja, nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, pravilno je tužbeni zahtev od strane prvostepenog suda usvojen.

Visina regresa i toplog obroka može biti utvrđena veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata po osnovu zakonske ili sudske analogije, kao i na osnovu slobodne ocene bez veštačenja ako se novčana obaveza ne može utvrdi odnosno može se utvrdi sa nesrazmernim teškoćama (član 232. ZPP).

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Preinačujući drugostepenu odluku Vrhovni kasacioni sud je našao da su opravdani troškovi tužioca u ovom revizijskom postupku, na ime sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, kako je opredelio tužilac, saglasno članu 163. stav 2. ZPP, dok za ostale troškove revizijskog postupka tužiocu ne pripada naknada jer nisu opredeljeni po vrsti i iznosu, kako je navedenom zakonskom odredbom određeno. Na osnovu izloženog odlučeno je kao u stavu drugom izreke, saglasno članu 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić