U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koju revident u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos ugovorom o radu od 01.07.2017. godine, na određeno vreme, do 31.10.2017. godine, na poslovima ... . Na osnovu rešenja tuženog broj .. od 28.05.2021. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu na određeno vreme 31.05.2021. godine, kao dana isteka vremena na koji je ugovor zaključen. Od dana zasnivanja radnog odnosa do dana otkaza ugovora o radu, tužilac je obavljao iste poslove ... u istoj radnoj jedinici. Između parničnih stranaka je zaključeno i više aneksa ugovora o radu počev od aneksa ugovora o radu od 01.11.2017. godine, kada je izmenjena tačka 2. osnovnog ugovora tako što je navedeno da je zaposleni u radnom odnosu na određeno vreme, bez navođenja osnova za zasnivanje radnog odnosa. Aneksom ugovora od 22.06.2018. godine, promenjena je tačka 2. tako što je tužilac zaposlen na određeno vreme zbog potrebe realizacija projekta po ugovoru .., a potom su, u ostalim aneksima ugovora o radu navedene potrebe realizacije projekta po ugovorima broj: ..; ..; ..; ..; .. . Tuženi nije dostavio ugovore o realizaciji projekata na koje se pozivao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili primenom odredbe člana 37. Zakona o radu, nalazeći da su ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme, u radni odnos na neodređeno vreme, imajući u vidu da je tužilac neprekidno radio kod tuženog duže od dve godine od zaključenja ugovora o radu od 01.07.2017. godine, na istim poslovima, što znači da je potreba za radom na tim poslovima bila stalna a ne povremena, a tuženi nije dokazao da je sa tužiocem radni odnos zasnovao radi realizacije projekta zbog čega je tužiocu, pobijanim rešenjem, nezakonito prestao radni odnos kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Izuzetno od stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi, između ostalog pod tačkom 2, za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, najduže do završetka projekta, na osnovu stava 4. odredbe člana 37. Zakona o radu. Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Na osnovu izloženog, sledi da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) imaju smatrati jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima, koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, u smislu navedene odredbe člana 37. stav 1. Zakona o radu, ukupno trajanje rada, po više ugovora, ne može biti duže od 24 meseca. Za preobražaj radnog odnosa je dovoljno da zaposleni radi još pet radnih dana po isteku dve godine (24 meseca), što je ovde slučaj.

U konkretnom slučaju, tužilac je u periodu od 01.07.2017. godine do donodšenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, 31.05.2021. godine sa tuženim zaključio jedan ugovor o radu i više njegovih aneksa po kojima mu je, bez prekida, produžavan rad na istim poslovima, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je, u smislu odredbe člana 37. st. 1. i 6. Zakona o radu, došlo do preobražaja radnog odnosa tužioca na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Pošto su nižestepeni sudovi utvrdili da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, sledi da je pobijano rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu nezakonito, a tuženi je dužan da tužioca vrati na rad na iste poslove, na osnovu odredbe člana 191. Zakona o radu.

Navodima revizije revidenta o tome da je na osnovu aneksa ugovora o radu od 22.06.2018. godine do aneksa ugovora o radu od 29.01.2020. godine, tužilac bio angažovan kod tuženog zbog rada na projektu po ugovoru broj .., koji je završen u aprilu 2020. godine i da je neposredno pre završetka tog projekta „tužilac aneksirao svoj ugovor o radu ali sada zbog potrebe rada na projektima po ugovorima .., .., .., .., .., koji projekti do danas nisu u potpunosti završeni“ ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Izuzetak propisan odredbom člana 37. stav 4. Zakona o radu, u kom slučaju ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi za rad na projektu čije je vreme unapred određeno najduže do završetka projekta, podrazumeva da je tuženi bio dužan da dokaže da je tužilac radio na projektu čije je vreme unapred određeno, a tu činjenicu nije dokazao. Pritom, tužilac se u svom iskazu izjasnio da je sve vreme rada kod tužene obavljao iste poslove ... u istoj radnoj jedinici i da mu niko nije rekao da obavlja poslove vezano za projekat. S tim u vezi, navodi revizije tuženog o pogrešno i nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju su bez uticaja na odlučivanje imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Neosnovani su navodi revizije revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava obavezivanjem tuženog da tužioca vrati na rad na poslove ..., jer sudovi nisu nadležni da raspoređuju zaposlenog na konkretno radno mesto. Suprotno tim navodima revizije revidenta, u konkretnom slučaju se radi o pravu zaposlenog u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, na osnovu odredbe člana 191. Zakona o radu, kojom je propisano da je poslodavac dužan da u slučaju kada je pravnosnažnom odlukom utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposlenog vrati na rad, ako zaposleni to zahteva. Poništajem rešenja o prestanku radnog odnosa prestaju sve pravne posledice koje je ono proizvelo pa, u tom smislu, sud određuje uspostavljanje pređašnjeg stanja – reintegraciju zaposlenog, koja podrazumeva vraćanje na rad na radno mesto na kome je zaposleni radio u momentu nezakonitog otkaza. Dakle, ne radi se o raspoređivanju zaposlenog na konkretno radno mesto, kako revident neosnovano u reviziji tvrdi a što ne bi bilo u nadležnosti suda, već se radi o uspostavljanju stanja koje je postojalo pre donošenja nezakonitog rešenja o otkazu, kao posledici nezakonitog otkaza.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić