U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Stojadin Ivanović, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Ibrahim Keljmendi“ iz Preševa, radi isplate naknade štete za putne troškove, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1845/18 od 07.05.2019. godine, u sednici održanoj 27.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1845/2018 od 07.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 379/17 od 09.05.2018. godine, u prvom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati, na ime razlike troškova prevoza, za dolazak i odlazak sa posla, na relaciji ...-... i obratno za period od januara 2013. godine zaključno sa junom 2016. godine, pojedinačne mesečne iznose bliže označene u izreci prvostepene presude, sa zakonskom zateznom kamatom za svaki mesečni iznos od dospelosti do isplate. U drugom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 127.804,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1845/2018 od 07.05.2019. godine, u prvom stavu izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu prvog stava izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime razlike troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada na relaciji ...-... i obratno, za period od 01.01.2013. godine do 30.06.2014. godine i u tom delu žalba tužene odbijena je kao neosnovana. U drugom stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu prvog stava izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati na ime razlike troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla na relaciji ...-... i obratno pojedinačno označene iznose počev od septembra 2014. godine pa zaključno sa junom 2016. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. U trećem stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda u drugom stavu izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 93.346,00 dinara, dok je deo zahteva za naknadu troškova postupka preko navedenog iznosa pa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 127.804,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na poslovima nastavnika srpskog jezika. Tužilac živi u ... a radi u ... i radi dolaska i odlaska sa rada, putuje na relaciji ... – ... i obratno i to ponekad svojim putničkim vozilom, a ponekad javnim prevozom. U spornom periodu je tužilac je radio i u prvoj i u drugoj smeni. Tužena je tužiocu isplaćivala troškove prevoza u određenim iznosima do septembra 2014. godine. U septembru 2014. godine, autoprevoznik „...“ iz ... je uveo direktnu liniju ...-..., i to samo za dva polaska dnevno - u 06,30 časova i u 13,00 časova i dva povratka - u 07,30 časova i u 15,15 časova. Od momenta kada je uvedena ova direktna linija, tužena je tužiocu isplaćivala troškove prevoza u visini cene karte direktne linije odnosno 400,00 dinara po radnom danu za dane kada je radio. Tužilac je isticao da je zbog prirode posla i u zavisnosti od rasporeda časova bio prinuđen da kombinuje različita prevozna sredstva, prevoznike i linije i tvrdio da mu je tužena sve do 30.06.2016. godine troškove prevoza isplaćivala u manjim iznosima od stvarnih troškova koje je imao po osnovu prevoza, pa je tražio da sud obaveže tuženu da mu isplati razliku između isplaćenih i stvarnih troškova prevoza sa kamatom, a tužena je osporavala tužbeni zahtev ističući da je tužiocu za sporni period isplatila na ime troškova na relaciji ...-..., kao i ostalim zaposlenima, po 400,00 dinara dnevno. Iz potvrde autoprevoznika „...“ iz ... od 08.09.2014. godine, proizilazi da je cena mesečne karte na relaciji ...-... iznosila 8.800,00 dinara, a cena karte u jednom smeru iznosila je 200,00 dinara.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su zaključili da tužilac ima realnu potrebu za dolazak i odlazak sa rada da za dolazak i odlazak sa rada koristi prevoz i da mu pripada naknada po tom osnovu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u celosti, pa je obavezao tuženu da tužiocu na ime manje plaćenih troškova prevoza za odlazak i povratak sa posla na relaciji ...-... i obrnuto, pored perioda pre septembra 2014. godine i za period od 01.09.2014. godine do 30.06.2016. godine, isplati označene pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom kamatom, pozivajući se na član 118. i 101. tačka 1. Zakona o radu, dok je drugostepeni sud našao da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza za period od 01.09.2014. godine do 30.06.2016. godine, zbog čega je prvostepena presuda u tom delu preinačena i tužbeni zahtev u tom delu odbijen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...32/13), propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/2014), koja se primenjuje od 29.07.2014. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da je obaveza poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Prevoznom kartom u javnom saobraćaju smatra se izdatak po osnovu prevoza zaposlenog od mesta stanovanja do mesta rada. Zakonom se ne precizira vrsta prevozne karte, odnosno da li je jednokratna, dnevna ili mesečna, niti se preciziraju uslovi pod kojima će poslodavac utvrditi udaljenost mesta rada od mesta stanovanja zaposlenog, ali upućuje da se troškovi prevoza nadoknađuju zaposlenom u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. To dalje znači da poslodavac treba svojim opštim aktom ili ugovorom o radu sa zaposlenim da utvrdi bliže uslove i kriterijume pod kojima zaposleni ovo pravo može da ostvari, a ukoliko to ne učini, odredbe Zakona o radu i Psebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, primeniće se neposredno. Udaljenost mesta stanovanja zaposlenog od mesta rada u svakom slučaju mora biti tolika da zaposleni ima realnu potrebu za korišćenjem prevoza, pri čemu nije označio da li javni prevoz koristi ili na posao ide sopstvenim prevozom ili pešice.

Odredbom člana 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 12/09 i 67/11), koji je bio u primeni od 21.09.2011. godine do 12.01.2015. godine, regulisano je pravo zaposlenog za naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko se naknada isplaćuje u novcu. Odredbom člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), koja se primenjuje od 05.03.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukoliko je peronska karta uslov za korišćenje prevoza, smatra se da je ista sastavni deo troškova prevoza.

Da bi postojala obaveza poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada, neophodno je da zaposleni ima određene troškove prevoza. Zaposleni ima pravo za naknadu troškova prevoza samo za dane kada dolazi na posao. Za dane odsustvovanja sa rada poslodavac nema obavezu da zaposlenom nadoknađuje troškove prevoza, jer zaposleni troškove prevoza nije ni imao i to u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Pošto je od septembra 2014. godine uspostavljena direktna linija na relaciji ...-... u dva termina dnevno u polasku i u povratku i kako je cena mesečne karte na relaciji ...-... iznosila 8.800,00 dinara, a cena karte u jednom smeru 200,00 dinara, odnosno u oba smera 400,00 dinara, koliko je tužena tužiocu u periodu od septembra 2014. godine do juna 2016. godine isplaćivala prema broju radnih dana, pravilan je zaključak drugostepenog suda da za navedeni period tužiocu ne pripada pravo na naknadu traženih troškova prevoza. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na zahtev za naknadu troškova prevoza u period od 01.09.2014. godine do 30.06.2016. godine, primenom napred navedenih odredaba Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

Sud je cenio navode revizije, pa našao da ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, a pri tom su u pobijanoj presudi dati jasni, pravilni i potpuni razlozi za donetu odluku.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić