Rev2 3330/2023 3.5.9; 3.19.1.25.2

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3330/2023
16.10.2023. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroljub Stevanović, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Ivo Lola Ribar“ iz Aleksandrovca, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kraljevu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1328/23 od 21.04.2023. godine, u sednici veća održanoj 16.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1328/23 od 21.04.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Brusu, Sudska jedinica u Aleksandrovcu P1 58/21 od 16.05.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužilji, za period od 01.04.2018. do 01.05.2021. godine, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog od tih iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji, za period od 01.04.2018. do 01.05.2021. godine, na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati pojedinačne mesečne novčane sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog od tih iznosa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 47.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1328/23 od 21.04.2023. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Brusu, Sudska jedinica u Aleksandrovcu P1 58/21 od 16.05.2022. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.04.2018. do 01.05.2021. godine, isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog od tih iznosa do isplate, pa je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na radnom mestu ... sa koeficijentom za obračun plate 6,30. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke je utvrđeno da u obračunskim listama tužiljinih plata kao posebna stavka nije iskazivana naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, da je u utuženom periodu tužena isplaćivala tužilji platu u visini minimalne zarade, te da je visina utuženih naknada utvrđena prema odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za osnovne škole („Službeni glasnik RS“, broj 55/99 ).

Prvostepeni sud je, kod napred utvrđenog, usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da joj isplati predmetne naknade u iznosima utvrđenim veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da u iznosu minimalne zarade definisanom u članu 111. Zakona o radu ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate izražava i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom da to pravo nije realizovano kroz konkretnu isplatu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je pravo tužilje na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, propisano članom 118. Zakona o radu, realizovano kao sastavni deo koeficijenta radnog mesta utvrđenog u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 187. stav 3. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/17... 129/21) propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3)). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 27/22), u odredbi člana 20. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 1.), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na napred opisan način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2.).

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a stavom 2. ovog člana propisano je da visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1) te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda (sada Vrhovnog suda) usvojenom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u osnovnoj školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredaba člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu, kao i da posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15), kao ni prethodno važećim Posebnim kolektivnim ugovorom iz 2009. godine. Važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama je utvrđeno pravo zaposlenih na isplatu plate u visini minimalne zarade, ali ne i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade. S obzirom na to da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, tužilji ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju tužbom potražuje, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić