Apelacioni sud u Kragujevcu, presudom Gž1 2688/20 od 18.09.2020. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1301/19 od 11.02.2020. godine (stav prvi izreke). Odbio je zahtev tužioca, kojim je tražio da se obavežu tuženi da naknade tužiocu troškove postupka po žalbi (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20), ocenio da je revizija tužioca izuzetno dozvoljena, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ do 01.09.2015. godine. Ugovorom o radu, a ni aneksima istog, nije bila ugovorena visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Odlukom Vlade Republike Srbije kod tuženog AD „Železnice Srbije“ izvršene su statusne promene izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“, koja društva su stekla svojstvo pravnih lica 10.08.2015. godine. Posle izvršenih statusnih promena tuženog AD „Železnice Srbije“, tužilac je 01.09.2015. godine zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke obračunata je visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora primenom Opšteg kolektivnog ugovora iz 1995. godine, na čiju primenu je upućivao Kolektivni ugovor za Javno železničko transprotno preduzeće „Beograd“ iz 1995. godine i ista odgovara iznosima bliže određenim u izreci pobijane presude.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, odbijen je tužbeni zahtev tužioca radi naknade štete za topli obrok i regres (bliže određene u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke prvostepene presude).

Drugostepeni sud je zaključio da, iako je noveliranom odredbom člana 118. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), izričito predviđeno da visina troškova za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, mora biti izražena u novcu, Kolektivni ugovor kod tuženih iz 2015. godine zadržao je isto normativno rešenje, kao i Aneks kolektivnog ugovora iz 2006. godine, jer je njime ugovoreno da je naknada ovih troškova sastavni deo cene jednog radnog sata, o čemu su učesnici ovog Kolektivnog ugovora dali i autentično tumačenje, ali ni ovaj Kolektivni ugovor, a ni njegove odredbe o načinu regulisanja ovih spornih naknada i visini istih nisu bili predmet ocene ustavnosti i zakonitosti, te se radi o važećim opštim aktima. Utvrđivanje visine predmetnih potraživanja primenom Opšteg kolektivnog ugovora iz 1995. godine, na čiju primenu je upućivao Kolektivni ugovor za Javno železničko transportno preduzeće „Beograd“ iz 1995. godine, koji nije bio u primeni tokom spornog perioda iz ove parnice nije prihvatljiv jer predstavlja povredu jednog od osnovnih načela pravnog poretka, načelo vremenskog važenja zakona (i drugih opštih akata), zbog čega nije bilo mesta usvajanju tako opredeljenog tužbenog zahteva tužioca. Zatim, da sama činjenica da visina spornih troškova nije nominalno izražena u obračunima zarada tužioca ne znači, da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenom, jer je isto slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno, kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih.

Međutim, ovakav zaključak ne može se prihvatiti kao pravilan, zato što je pogrešno primenjeno materijalno pravo, na koji razlog ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP, zbog čega je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Naime, Zakonom o radu je propisano pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, sa izmenama i dopunama), i to za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu). Ovo pravo mora biti iskazano u obračunskim listama za sve zaposlene. Od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onog koji je predviđen opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova za ishranu u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Stoga se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda, da sama po sebi činjenica da visina spornih troškova nije nominalno izražena u obračunima zarada tužioca, ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenom, jer isto slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja bilo baš tako ugovoreno, kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će postupajući po primedbama na koje je ukazano ovim rešenjem, radi pravilne primene materijalnog prava, pravilno utvrditi činjenično stanje u pogledu visine naknade za ishranu u toku rada i regresa, a koja mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i njihovu stručnu spremu i doneti novu, pravilnu i zakonitu odluku.

Kako su ukinute drugostepena i prvostepena presuda u pogledu glavnog zahteva, to je ukinuta i odluka o troškovima postupka, s obzirom na to da se predmet u ukinutom delu vraća na ponovno suđenje i da će o troškovima postupka povodom revizije, zajedno sa ostalim troškovima biti odlučeno u konačnoj odluci na osnovu člana 153. i 154. u vezi odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić