Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1150/18 od 28.05.2018. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda preinačena u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i isplati zatezne kamate na troškove postupka, tako što je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti preko iznosa od 100.000,00 dinara do dosuđenog iznosa od 260.000,00 dinara sa zateznom kamatom od presuđenja do isplate i za isplatu zatezne kamate na troškove postupka za period od 03.05.2017. godine kao dana presuđenja do dana izvršnosti presude odbijen kao neosnovan, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke potvrđena. Stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena u stavu drugom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, pobijajući je u delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti,

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca protiv preinačujućeg dela pobijane presude dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), ispitao je u tom delu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog ... godine, kao ... i dana 19.02.2002. godine (obavljajući poslove ... koje su bile na paletama) zadobio je povredu u vidu preloma leve lakatne kosti na prelazu srednje i donje trećine minimalnim pomeranjem koštanih fragmenata, koja je kvalifikovana kao teška telesna povreda. Nakon povređivanja tužilac je povodom posledica i štete koju je pretrpeo vodio parnicu protiv tuženog pred Osnovnim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu P1 146/2003 koja je okončana presudom od 03.12.2003. godine, dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u kojoj je utvrđeno da je kod tužioca nastalo umanjenje životne aktivnosti od 15%, kao posledica povrede. Posle okončanja ove parnice došlo je do pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca koje je uzrokovalo posledice u vidu novog umanjenja životne aktivnosti za još 10% i fizičkih bolova, pa je tužilac u parnici P1 566/2007 koja je okončana presudom od 07.04.2008. godine, ostvario pravo na naknadu nematerijalne štete. Kod tužioca se zdravstveno stanje i dalje pogoršavalo zbog čega su vršene medicinske intervencije (stavljena je šipka sa zavrtnjima, vršeno vađenje metalnih delova i dr.), tako da je poslednja operacija izvršena u toku 2011. godine u skladu i po pravilima medicinske struke i nauke. Kako nije došlo do potpunog srastanja kosti zbog čega se na 8 cm od vrha okrajka leve lakatne kosti formirao lažni zglob, te i drugi lažni zglob 20 cm od vrha lakatne kosti, pri čemu fizikalna terapija nije dala rezultate u pogledu srastanja kosti, tužiocu je stanje ruke takvo da njome ne može da se služi. Kao posledica povrede, odnosno pogoršanja zdravstvenog stanja kod tužioca je nastalo novo dodatno umanjenje životne aktivnosti od 23,7%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete koja je posledica pogoršanja zdravstvenog stanja i koja se manifestuje u dodatnom umanjenju životne aktivnosti i fizičkim bolovima, pa je prvostepeni sud odmerio adekvatnu novčanu naknadu za umanjenje životne aktivnosti u iznosu od 260.000,00 dinara, dok je preko tog iznosa tužbeni zahtev odbijen. Drugostepeni sud je zaključio drugačije o visini ove naknade, nalazeći da pravična novčana naknada za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznosi 100.000,00 dinara, pa je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev preko tog iznosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda u preinačujućem delu odluke o naknadi nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti.

Po članu 200. Zakona o obligacionim odnosima za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

U situaciji kada oštećeni zbog pogoršanja zdravstvenog stanja tokom lečenja pretrpi novu štetu to je osnov za naknadu novonastale štete koja se u konkretnom slučaju ogleda u povećanom procentu umanjenja životne aktivnosti od 23,7%. Odlučujuće okolnosti za odmeravanje visine naknade za ovu vrstu štete su objektivni nalaz o stepenu telesnog oštećenja, ali isti nije dovoljan sam za sebe kao merilo za novčanu naknadu, već su bitne i sve posledice iz kojih se vidi u čemu se sastoji umanjenje životne aktivnosti i koje će se odraziti na duševne bolove oštećenog. Zato se prilikom odmeravanja naknade mora voditi računa o čitavom nizu okolnosti koje mogu biti od uticaja da naknada bude veća ili manja. U toku ove parnice utvrđeno je da kod tužioca nije došlo do potpunog srastanja kosti, da ne može da se služi povređenom rukom, da fizikalna terapija nije dala rezultate, pri čemu je poslednja operacija izvršena u toku 2011. godine u skladu i po pravilima medicinske struke, pa je nesumnjivo da je zdravstveno stanje tužioca pogoršano tokom lečenja, što za posledicu ima veći procenat umanjenja životne aktivnosti u odnosu na prethodni period za još 23,7% (što po mišljenju veštaka medicinske struke, datom na ročištu za glavnu raspravu 21.09.2015. godine, sa prethodno utvrđenim umanjenjem iznosi 48,7%). Imajući u vidu sve utvrđene okolnosti relevantne za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete pravilno je prvostepeni sud primenom pravila iz člana 200. ZOO odmerio pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 260.000,00 dinara, koji i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda odgovara značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada. Zato je pobijana drugostepena presuda preinačena, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u navedenom delu.

Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u delu pobijane presude kojom je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Visina pravične novčane naknade određuje se u svakom konkretnom slučaju prema činjenicama i okolnostima koje su od uticaja za primenu pravila iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pa nema razloga koji ukazuju na potrebu novog tumačenja prava kao ni potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Uopšteno ukazivanje u reviziji na potrebu ujednačavanja sudske prakse u pogledu visine naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije imajući u vidu individualizaciju naknade nematerijalne štete čija visina zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u navedenom delu, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, a ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti sporova, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Prema navedenoj odredbi revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 07.02.2014. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela (220.000,00 dinara), očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija u navedenom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić