Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 5270/22 od 27.04.2023. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Šapcu, Sudska jedinica u Bogatiću I-1 P1 262/21 od 20.09.2022. godine, u delu odluke o tužbenom zahtevu i u usvajajućem delu odluke o naknadi troškova postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga. Troškove je tražio.

Tuženi je preko punomoćnika dostavio odgovor na reviziju tužioca u kome je osporio navode revizije sa predlogom da Vrhovni sud reviziju odbije kao neosnovanu. Troškove je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu broj ../2015 od 07.08.2015. godine, na radnom mestu „tehnički radnik“, s tim da je obavljao poslove vozača i ložača centralnog grejanja, a nakon prelaska tuženog na sistem daljinskog grejanja, samo poslove vozača. Pravnosnažnom presudom Prekršajnog suda u Šapcu – Odeljenje u Bogatiću broj 4339/20 od 13.10.2020. godine, tužilac je, zbog učinjenog prekršaja iz člana 330. tav 1. tačka 8) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i člana 10. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, oglašen krivim i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara, uz koju mu je kumulativno izrečeno 14 kaznenih poena i zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom B kategorije u trajanju od 8 meseci, odnosno do 06.11.2021. godine, a rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijske uprave U Šapcu, Policijska stanica u Bogatiću od 10.12.2020. godine, oduzeta mu je vozačka dozvola. Navedena presuda od 13.10.2020. godine, tužiocu je dostavljena 15.03.2021. godine, a rešenje od 10.12.2020. godine dana 09.03.2021. godine. Pobijanim rešenjem tužiocu je, na osnovu člana 176. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, otkazan Ugovor o radu od 07.08.2015. godine, utvrđeno da mu radni odnos prestaje sa danom 15.03.2021. godine, kao danom dostavljanja pravnosnažne odluke, kojom je izrečena mera bezbednosti. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog, sistematizovano je radno mesto „vozač“ sa jednim izvršiocem.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, imajući u vidu da su sva radna mesta predviđena Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta popunjena, te da nije bilo mogućnosti da se tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova, odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad.

Odredbom člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 95/18), propisano je da, zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, ako mu je, po odredbama zakona, odnosno pravnosnažnoj odluci suda ili drugog organa, zabranjeno da obavlja određene poslove, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova, danom dostavljanja pravnosnažne odluke.

Imajući u vidu da je tužiocu pravnosnažnom presudom izrečena mera zabrane upravljanja motornim vozilom i oduzeta mu vozačka dozvola, pri čemu mu se nije moglo obezbediti obavljanje drugih poslova kod tuženog, to je, i po stanovištu Vrhovnog suda, osporeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, budući da se, u konkretnom slučaju, radi o razlogu za prestanak radnog odnosa, nezavisno od volje zaposlenog i volje poslodavca, po kome zaposlenom radni odnos prestaje po sili zakona, dakle čim nastane činjenica za koju, kao u predmetnom slučaju, zakon vezuje prestanak određenog prava zaposlenog – u ovom slučaju prestanak prava na rad. Naime, osnov za prestanak radnog odnosa po članu 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, je zabrana vršenja određenih poslova do koje je, u konkretnom slučaju, došlo po pravnosnažnoj odluci suda, izricanjem zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije za učinjeni prekršaj, s obzirom da je bio ispunjen uslov za primenu navedenog osnova, odnosno da se tužiocu, kao što je to i prethodno navedeno, nije moglo obezbediti obavljanje drugih poslova, usled čega mu je konstatovan prestanak radnog odnosa danom dostavljanja pravnosnažne odluke o zabrani rada poslodavcu.

Kako je tužilac zbog izrečene zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije i oduzimanja vozačke dozvole, sprečen da obavlja poslove vozača, koje je prestankom rada sistema centralnog grejanja, jedino i obavljao do donošenja rešenja, kojim mu je otkazan ugovor o radu, to tu vrstu posla, više nije mogao ni da obavlja, zbog čega je tuženi, koji je imao potrebu za obavljanjem poslova vozača, a radi normalnog funkcionisanja, naknadnim zapošljavanjem novog radnika, pravilnom primenom citirane odredbe navedenog zakona, tužiocu otkazao ugovor o radu.

Navodi revizije kojima se ukazuje da je tuženi bio u obavezi da Ugovor o radu zaključen sa tužiocem uskladi sa izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji poslova od 10.12.2020. godine, nisu bili predmet posebne ocene Vrhovnog suda u ovom postupku, s obzirom da su ovi navodi već bili izeti u žalbi na prvostepenu presudu, u pogledu kojih je drugostepeni sud dao razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Imajući u vidu da je odbijen kao neosnovan zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, pravilno je odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter zahteva.

S obzirom na izneto, Vrhovni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Rešavajući o troškovima postupka odgovora na reviziju, Vrhovni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari. Samim tim ni troškovi koji su nastali njegovim podnošenjem ne predstavljaju nužne troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice i koji bi se dosudili na teret tužioca. Zato je primenom odredbe člana 165. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković