U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vuk Vuković, advokat iz ..., protiv tuženog Industrija mašina i traktora AD Beograd, u stečaju, čiji je punomoćnik Marko Jovanović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2697/18 od 21.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 03.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2697/18 od 21.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 224/18 od 19.04.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi, kao nezakonito, rešenje o otkazu ugovora o radu od 12.05.2011. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove na kojima je radio pre prestanka radnog odnosa ili da ga rasporedi na radno mesto koji po složenosti poslova i zadataka odgovara stepenu stručne spreme, radnom iskustvu, znanjima i veštinama tužioca. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu nadoknadi štetu u vidu izgubljene zarade koju je pretrpeo zbog nezakonitog otkaza i to pojedinačne mesečne novčane iznose za period od maja 2011. godine zaključno sa januarom 2013. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, bliže navedeno tim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da upiše radni staž u radnu knjižicu tužioca za vreme trajanja nezakonitog otkaza ugovora o radu, kao i da za period od maja 2011. godine do januara 2013. godine za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Fondu PIO Beograd, a prema zaradama koje bi tužilac ostvario da je bio na radu, bliže navedeno tim stavom izreke. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom nakanadi troškove parničnog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2697/18 o d 21.06.2019. godine, odbijena je kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme od 18.08.2009. godine. Ugovorom o radu od 09.02.2011. godine, koji je zaključen između parničnih stranaka, za poslove ..., tačkom 12. je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to između ostalih neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza (stav 2. alineja 2.); odbijanje zaposlenog da obavlja poslove utvrđene tačkom 1. i 5. ugovora (stav 2. alineja 2.), nepoštovanje radnog vremena (stav 2. alineja 7.), a tačkom 1. i 5. ugovora da je ugovor zaključen za poslove mehaničara 2 i da je zaposleni obavezan da poverene poslove izvršava stručno, savesno i blagovremeno; da se pridržava upustava i izvršava radne naloge dobijene od direktora proizvodnje, tehničkog i opšteg sektora IMT; da sarađuje sa rukovodiocima drugih organizacionih celina; da poštuje radnu disciplinu, kolektivni ugovor IMT i druga akta IMT koja se odnose na njegove radne obaveze. Tužilac je 14.03.2011. godine upozoren o postojanju opravdanog razloga za otkaz ugovora o radu, jer je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze i to neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza, tako što je, kako sledi iz obaveštenja direktora proizvodnje, dana 18.11.2010. godine, u traktor ugradio devet neispravnih cilindara, iako je od referenta dobio devet ispravnih, a ispravni delovi su nestali, čime je svojim nesavesnim i nemarnim radom pričinio štetu tuženom od 20.012,94 dinara, jer je bilo neophodno da se izvrši demontaža istih i montaža novih ispravnih delova. Ovo upozorenje tuženi je doneo kao opomenu i ukoliko se ovako ponašanje tužioca ponovi, odnosno ako tužilac ponovo učini istu ili sličnu povredu radne obaveze otkazaće mu se ugovor o radu bez ponovnog upozorenja. Povodom navedene povrede radne obaveze tužioca, a nakon obaveštenja direktora proizvodnje o učinjenom propustu tužioca i formiranja Komisije za određivanje postojanja štete, činjenica i okolnosti pod kojim je šteta nastala, visine štete i odgovornosti lica za prouzrokovanu štetu, te izveštaja navedene komisije, doneto je rešenje tuženog broj 78 od 15.03.2011. godine, u kojem je navedeno da je tužilac odgovoran za štetu koju je, krajnjom nepažnjom, nesavesnim i nemarnim radom pričinio tuženom u iznosu od 20.012,94 dinara, kao i da je tužilac saglasan da pričinjenu štetu nadoknadi u šest jednakih mesečnih rata, obustavom od zarade i to počev od isplate zarade za mesec mart 2011. godine. Osporenim rešenjem od 12.05.2011. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zato što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze i to: neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza i dužnosti; odbijanje da obavlja poslove utvrđene tačkom 1. i 5. ugovora; nepoštovanje radnog vremena zato što je dana 06.05.2011. godine od sedam sati radnog vremena na radu proveo samo dva sata, odbio da otključa korpu sa delovima – cilindrima, uz obrazloženje da je zaboravio ključ, da bi kasnije u toku dana u istu korpu zaključao delove koje je naknado primio, sve to uz nedolično ponašanje i nepoštovanje poslovođe; dana 09.05.2011. godine napustio je radno mesto u 13,00 časova, pre isteka radnog vremena, koje je do 14,00 časova; dana 10.05.2011. godine nije pripremio deset cilindara za ugradnju koju je dobio, tako da svoju radnu obavezu nije izvršio; na radno mesto dolazi nepripremljen za rad u svojoj garderobi, a ne u radnom odelu sa propisanom zaštitnom opremom; nije na svom radnom mestu, zbog čega ga referent uvek čeka da bi mu uručio delove i ignoriše naređenje poslovođe. Tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao osporenim rešenjem od 12.05.2011. godine, bez ponovnog upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, budući da je tuženi već navedenim upozorenjem od 14.03.2011. godine upozorio tužioca da mu se može otkazati ugovor o radu ukoliko učini istu ili sličnu povredu radne obaveze. Neposredni rukovodilac tužioca je imao primedbe na rad tužioca zbog nepoštovanja radne discipline, o čemu je obaveštavao upravnika i šefa, a koja nedisciplina se ogleda u tome da se tužilac gubi iz radnog prostora, pa se naknadno pojavljivljuje, da tužilac nije uvek nosio radno odelo, već se pojavljivao u trenerci, te da se dešavalo da tužilac ne odredi, odnosno ne pripremi cilindre za montažu, pri čemu je tužilac spornom prilikom primio deset cilindera, ali ih nije pripremio za montažu, već iz je zaključao u korpu gde su stajali nekoliko dana.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja. Ocenili su da tužilac pomenutim ponašanjem nije poštovao radnu disciplinu i da je postupio i protivno tački 5. Ugovora o radu, zbog čega je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi dalji rad kod poslodavca i zbog čega su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu, posmatrajući ponašanje i držanje tužioca prema radu i radnim obavezama, koje se mogu okvalifikovati kao nepoštovanje radne discpline, te da je celokupno ponašanje tužioca takvo da ne može da nastavi rad kod tuženog, kao svog poslodavca, imajući u vidu da je tužilac bio svestan svoje nediscipline i mogao je znati da mu može prestati radni odnos, s obzirom da je već bio upozoren upozorenjem od 14.03.2011. godine. Tuženi je ispoštovao proceduru koja prethodi donošenju rešenja o prestanku radnog odnosa, propisanu članom 180. Zakona o radu, iz razloga što je prethodnim upozorenjem od 14.03.2011. godine tužioca opomenuo za ugradnju neispravnih cilindara, čime je prouzrokovao i štetu tuženom u iznosu od 20.012,94 dinara, a tužilac je pristao da ovu štetu nadoknadi na osnovu rešenja od 15.03.2011. godine. Istim upozorenjem tužiocu je stavljeno do znanja da će mu poslodavac ukoliko ponovi istu ili sličnu povredu bez ponovnog upozorenja otkazati ugovor o radu. Tuženi je, po nalaženju nižestepenih sudova postupajući na ovaj način smatrao da postoje olakšavajuće okolnosti, odnosno da učinjena povreda radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu u tadašnjem slučaju, u kom slučaju se radi o anticipiranom upozorenju, pa tuženi nije bio u obavezi da tužioca ponovo upozorava pre donošenja spornog rešenja ugovora o radu.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev u celosti.

Odredbom člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog i to: ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2.); ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 3.).

Ugovorom o radu od 09.02.2011. godine, zaključenim između parničnih stranaka, tačkom 12. predviđeno je, između ostalog, da poslodavac može da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i da se pod povredom radne obaveze podrazumeva: neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza (stav 2. alineja 1.); odbijanje zaposlenog da obavlja poslove utvrđene tačkom 1. i 5. ovog ugovora (stav 2. alineja 2.); nepoštovanje radnog vremena (stav 2. alineja 7). Tačkom 1. i 5. navedenog ugovora utvrđene su obaveze tužioca, kao zaposlenog na radnom mestu mehaničara 2.

Članom 180. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu iz člana 179. tačka 1. do 6. ovog zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1.). U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2.). Ako postoje olakšavajuće okolnosti ili priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju da zaposlenog obavesti da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja (stav 3. ).

U konkretnom slučaju, tužilac je upozorenjem od 14.03.2011. godine upozoren na postojanje opravdanog razloga za otkaz ugovora o radu, zbog toga što je, saglasno članu 179. tačka 2. Zakona o radu, svojom krivicom učinio povredu radne obaveze iz tačke 12. stav 2. alineja 1. ugovora o radu – neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza, zbog radnje koja se sastoji u tome što je tužilac dana 18.11.2010. godine u traktoru ugradio neispravne delove, i to devet cilindera, iako je od referenta dobio devet ispravnih delova, a ispravni delovi su tom prilikom nestali. Povodom navedene radnje pored povrede radne obaveze, tuženi je doneo rešenje od 15.03.2011. godine kojim je utvrđeno da je tužilac krajnjom nepažnjom, nesavesnim i nemarnim radom, pričinio štetu tuženom za koju je odgovoran u visini štete u iznosu od 20.012,94 dinara i da je saglasan da pričinjenu štetu nadoknadi u šest jednakih mesečnih rata obustavom od zarade.

Dakle, tužilac je navedenim upozorenjem upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršavanja svojih radnih dužnosti i obaveza na svom radnom mestu, kojim radnjama je tužilac postupio suprotno standardu očekivanog ponašanja zaposlenog na radnom mestu za koje je zaključio ugovor o radu, uz istovremeno upozorenje da ukoliko se ovako ponašanje ponovi, u smislu člana 180. stav 3. Zakona o radu, odnosno ako ponovo učini istu ili sličnu povredu radne obaveze, da će mu se otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja.

Iz navedenih razloga, u konkretnom slučaju, pravilan je stav nižestepenih sudova da je ispunjen uslov za otkaz ugovora o radu bez ponovnog upozorenja, jer je tužilac upozorenjem od 14.03.2011. godine opomenut da ukoliko se takvo njegovo ponašanje ponovi, odnosno ako ponovo učini istu ili sličnu povredu radne obaveze da će mu se otkazati ugovor o radu, bez ponovnog upozorenja. Opisanim radnjama koje su tužiocu osporenim rešenjem stavljeni na teret, kao i radnjom koju je tužilac učinio dana 18.11.2010. godine, povodom koje je upozoren na postojanje razloga otkaza ugovora o radu, navedenim upozorenjem, tužilac je postupio suprotno i svojoj obavezi propisanoj članom 15. Zakona o radu da nesavesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada i poslovanje kod poslodavca, kao i uslove i pravila sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa. Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tuženi prilikom davanja otkaza tužiocu ispoštovao proceduru propisanu Zakonom o radu, iz kojeg razloga su neosnovani revizijski navodi da je trebalo da bude doneto novo upozorenje pred otkaz.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP).

Kako se ni ostalim navodiama revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić