O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 46501/10 od 23.02.2016. godine, u stavu I izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neisplaćenog dela zarade za period od 01.12.2007. godine do 20.12.2007. godine isplati iznos od 54.333,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća 15.01.2008. godine, pa do konačne isplate. U stavu II izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neisplaćenog bonusa po članu 7. Ugovora o radu od 03.05.2007. godine i to u procentu od 10 % (bruto) godišnjeg neto profita firme, umanjenog za porez i kamatu na prosečne zalihe od 7 % na godišnjem nivou, isplati iznos od 429.633,69 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća 28.02.2008. godine, pa do isplate. U stavu III izreke, odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog, kojim je tražio da se utvrdi da je apsolutno ništav Ugovor o radu zaključen između tuženog i tužioca dana 03.05.2007. godine i da ne proizvodi pravno dejstvo. U stavu IV izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 259.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1921/16 od 11.12.2019. godine, u stavu prvom odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda, te je u stavu drugom odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv stava prvog pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tuženog i predložio odbijanje revizije kao neosnovane.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija tuženog je dozvoljena po odredbi člana 439. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br.125/04 i 111/09), pa nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji u smislu odredbe člana 395. ZPP (na koju ukazuje tuženi pogrešno se pozivajući na odredbu člana 404. ZPP).

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20) i odlučio da je revizija tuženog delimično osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude tužilac i zakonski zastupnik tuženog su najpre, dana 03.05.2007. godine, zaključili ugovor o radu na osnovu koga je tužilac zaposlen na radnom mestu ... kod tuženog, te je članom 6. ugovorena neto mesečna zarada zaposlenog u iznosu od 112.000,00 dinara koja će se isplaćivati svakog 01. do 10. u mesecu za prethodni mesec, a u članu 7. ugovoreno je pravo zaposlenog na bonus na godišnjem nivou koji poslodavac isplaćuje zaposlenom po završetku godine, tj. po okončanju završnog računa i usvajanju od strane poreskih organa, te je regulisano da se visina bonusa utvrđuje tako što se zaposlenom na ime bonusa isplaćuje procenat od 10 % (bruto) godišnjeg neto profita firme, umanjen za porez i kamatu na prosečne zalihe. Dana 05.05.2007. godine, ugovorne strane su potpisale još jedan ugovor o radu za radno mesto ..., koji je bio sastavljen na unapred pripremljenom, odštampanom obrascu, sa ručno unetim podacima o određenim elementima ugovora, te je zarada zaposlenog određena u istom iznosu od 112.000,00 dinara, ali nije bilo ugovoreno pravo na bonus zaposlenog. Dana 20.12.2007. godine, odlukom generalnog direktora tuženog, tužilac je raspoređen na mesto ..., s tim što u spisima nema dokaza da je isto rešenje dostavljeno tužiocu, te je odlukom generalnog direktora tuženog od 20.12.2007. godine, tužiocu osnovna mesečna zarada umanjena za iznos od 80.000,00 dinara za mesec decembar 2007. godine i to iz razloga prouzrokovanja nenadoknadive štete poslodavcu, a na rešenju stoji napomena da je zaposleni odbio prijem pismena. Nakon toga, rešenjem tuženog od 28.12.2007. godine tužiocu je prestao radni odnos zbog teže povrede radne obaveze sa danom 21.12.2007. godine, ali nema dokaza da je isto rešenje dostavljeno tužiocu. Dana 17.12.2007. godine tužilac je tuženom dostavio pisani otkaz ugovora o radu. Tužilac je sa osiguranja odjavljen dana 21.12.2007. godine, te mu je za mesec decembar isplaćena zarada u iznosu od 20.333,00 dinara. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da je za period od 01.12.2007. godine do 21.12.2007. godine tužiocu manje isplaćena zarada u odnosu na ugovorenu zaradu u iznosu od 54.333,66 dinara, te da ista dospeva dana 15.01.2008. godine, dok je iz nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka utvrđena visina bonusa u dve varijante sa po dve podvarijante.

Tužbenim zahtevom tužilac traži naknadu materijalne štete zbog neisplaćenog dela zarade opredeljenu u skladu sa nalazom veštaka i naknadu materijalne štete zbog neisplaćenog bonusa opredeljenu u skladu sa varijantom 2, podvarijantom 2 nalaza komisije veštaka, dok tuženi protivtužbenim zahtevom traži utvrđenje ništavosti Ugovora o radu koji je između parničnih stranaka zaključen dana 03.05.2007. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i za isplatu neisplaćenog dela zarade i za nesiplaćeni bonus, te da je protivtužbeni zahtev neosnovan. Navedeno uz obrazloženje da je tužiocu prouzrokovana šteta u vidu manje isplaćene zarade u odnosu na ugovorenu zaradu, te da naknadno donošenje rešenja o smanjenju zarade nema uticaja na već stečeno pravo na isplatu zarade prema ugovoru o radu koji je važio i u delu meseca decembra 2007. godine, u kom periodu je tužilac radio bez prethodnog donošenja rešenja tuženog o smanjenju zarade, kao i da tuženi nije prezentovao dokaze o eventualno pričinjenoj nenadoknadivoj šteti koji bi vodili pravu da se umanji zarada po osnovu te štete, a da rešenje o novčanom kažnjavanju tužioca ne može služiti kao osnov za umenjenje zarade, te da nije ni ispoštovana zakonska procedura o kažnjavanju zaposlenog. Takođe, prvostepeni sud je ocenio da je prava volja ugovornih strana uneta u ugovor o radu od 03.05.2007. godine, a ne u ugovor o radu od 05.05.2007. godine, te da su svi bitni elementi, propisani članom 33. Zakona o radu, sadržani jedino u ugovoru o radu od 03.05.2007. godine, kao i da se eventualna izmena bitnih elemenata ugovora o radu može izvršiti samo aneksom ugovora o radu, a isti se ne može menjati potpisivanjem novog ugovora, a naročito ne potpisivanjem formularnog ugovora odštampanog na unapred pripremljenom obrascu bez svih propisanih elemenata. Posebno prvostepeni sud ističe da činjenica da je ugovor od 05.05.2007. godine jedini dostavljen nadleženim institucijama ne može predstavljati razlog za ništavost ugovora od 03.05.2007. godine, s obzirom da je isti iz napred navedenih razloga bio punovažan pravni posao koji je proizveo pravno dejstvo, primenjivao se u radnom odnosu parničnih stranaka i verno oslikavao pravu volju ugovornih strana, pa je prihvatio varijantu 2 podvarijantu 2 komisijskog nalaza i mišljenja veštaka koja, po nalaženju tog suda, najvernije predstavlja pravu volju ugovornih strana prilikom ugovaranja prava na bonus i predstavlja najvernija očekivanja ugovornih strana po pitanju načina obračuna bonusa u vreme kada je ugovor o radu i zaključen.

Drugostepeni sud prihvata zauzeto stanovište prvostepenog suda kao pravilno i odbija žalbu tuženog.

Razmatrajući osnovanost revizijskih navoda, Vrhovni kasacioni sud, kao revizijski, staje na stanovište da su nižestepeni sudovi svoju odluku u pogledu obaveze tuženog da tužiocu naknadi prouzrokovanu štetu u vidu manje isplaćene zarade u odnosu na ugovorenu zaradu, kao i u pogledu neispunjenosti zakonskih uslova za utvrđenje ništavosti ugovora od 03.05.2007. godine, zasnovali na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 12. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, dok je članom 16. propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom za obavljeni rad isplati zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Sledeći navedeni normativni okvir, pravilno je nižestepenim odlukama obavezan tuženi da isplati iznos čija je visina utvrđena iz nalaza i mišljenja veštaka.

Naime, u konkretnom slučaju, nesumnjivo je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.12.2007. godine do 21.12.2007. godine, da je ispunjavao obaveze iz ugovora o radu, pa mu za taj period i pripada naknade štete u vidu ugovorene zarade koju mu tuženi kao poslodavac nije isplatio u pripadajućem iznosu.

Revizijom tuženog ističe se da tužiocu nije prouzrokovana šteta u vidu neisplaćenog dela zarade za period od 01.12.007. godine do 20.12.2007. godine, već da je tužilac prouzrokovao tuženom štetu time što je, između ostalog, izvršio brisanje podataka iz baze podataka računara koji su od vitalnog značaja za poslovanje poslodavca, te da je navedenu štetu tuženi utvrdio u skladu sa odredbom člana 163. stav 5. Zakona o radu i istu fakturisao tužiocu.

Suprotno navodima revidenta, umanjenje zarade tužiocu na način kako je to urađeno rešenjem tuženog nema uporište u Zakonu, te pravilno nižestepeni sudovi nalaze da navedeno rešenje ne može služiti kao osnov za umanjenje zarade. Pre svega, u konkretnom slučaju je utvrđeno da nije ispoštovana zakonska procedura o kažnjavanju. Nadalje, Zakon o radu koji je bio u primeni u vreme donošenja predmetnog rešenja ne poznaje takvu formu rešenja, a odredba člana 163. stav 5. Zakona o radu odnosi se na rešenje poslodavca o obavezi zaposlenog da mu naknadi pričinjenu štetu i takvo rešenje ne predstavlja izvršnu ispravu, pa ako zaposleni odbije da izvrši obavezu utvrđenu tim rešenjem poslodavac svoje pravo na naknadu štete može ostvariti samo tužbom u parničnom postupku, a ne samoinicijativnim umanjenjem stečene zarade kako je tuženi to učinio. Sve navedeno posebno imajući u vidu i da je odredbom člana 123. Zakona o radu propisano da poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog, koji uslovi u konkretnom slučaju nisu ispunjeni. Osim toga, umanjenja zarade se ne mogu odnositi na period koji je prethodio donošenju takve odluke, niti je tuženi tokom postupka dokazao činjenični osnov za umanjenje zarade.

Pravilna je i odluka nižestepenih sudova u pogledu ništavost ugovora o radu od 03.05.2007. godine, s obzirom da je isti bio punovažan pravni posao koji je proizveo pravno dejstvo i primenjivao se u radnom odnosu između parničnih stranaka, te nije suprotan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Vodeći se iznetim, revizijski sud je, na osnovu odredbe člana 405. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu I izreke.

Međutim, ceneći osnovanost revizijskih navoda povodom zahteva tužioca za naknadu materijalne štete zbog neisplaćenog bonusa, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je odluka drugostepenog suda u tom delu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 30. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, da ugovor o radu zaključuju zaposleni i poslodavac, te da se ugovor o radu smatra zaključenim kad ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik. U konkretnom slučaju tokom postupka je nesporno utvrđeno da su tužilac i direktor tuženog najpre zaključili ugovor o radu od 03.05.2007. godine, a potom i ugovor o radu od 05.05.2007. godine. Takođe je nesporno da je ugovor o radu od 05.05.2007. godine predat nadležnim institucijama, te da su oba ugovora zaključena za radno mesto ... na neodređeno vreme i da sadrže istu visinu zarade zaposlenog, s tim što ugovor o radu od 05.05.2007. godine nije sadržao pravo na bonus zaposlenog.

Kako pravni poredak Republike Srbije ne dozvoljava istovremeno egzistiranje dva ugovora o radu koji regulišu isti radno-pravni odnos, to se ne može prihvatiti stav nižestepenih sudova o mogućnosti pravnog dejstva dva ugovora o radu istovremeno, već je potrebno izvršiti usklađivanje navedenih ugovora prema određenim kriterijumima radi utvrđivanja njihove pravne snage. U konkretnom slučaju merodavna je primena kriterijuma vremena nastanka, koji je sadržan u načelu lex posterior derogat (legi) priori odnosno načelu po kome kasniji pravni akt ukida prethodni.

Sledom rečenog, imajući u vidu da su ugovorne strane pristupile zaključenju drugog ugovora o radu, može se smatrati da su se ugovorne strane time, odnosno svojom slobodnom voljom saglasile da urede radno-pravni odnos između njih na način koji je predviđen tim ugovorom o radu, odnosno da su prećutno raskinule prvi ugovor. Dakle, ugovorne strane su se potpisivanjem ugovora od 05.05.2007. godine saglasile u vezi stupanja na snagu novog ugovora, a kako isti nije predviđao pravo na bonus tužioca, to se može smatrati da tužiocu pravo na bonus ni ne pripada.

Na navedeni zaključak upućuje i okolnost predaje navedenog ugovora nadležnim institucijama, te time njegovo dejstvo u pravnom poretku, a kako se radilo o ugovoru koji je ispunjavao zakonom propisane uslove za punovažnost i koji je proizveo pravno dejstvo nije od značaja okolnost da je isti odštampan na unapred pripremljenom obrascu.

Nadalje, imajući u vidu uspeh parničnih stranaka u sporu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka.

Shodno svemu izloženom, na osnovu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu II izreke presude.

Pri odlučivanju o troškovima tuženog nastalim u revizijskom postupku, Vrhovni kasacioni sud je pošao od toga da je u ovom postupku tuženi ostvario polovičan uspeh. Tuženom pripadaju traženi troškovi za sastav revizije od strane advokata, i to u iznosu od 18.000,00 dinara, imajući u vidu vrednost predmeta spora, pa srazmerno ostvarenom polovičnom uspehu u postupku po reviziji, tuženom pripada iznos troškova od 9.000,00 dinara.

U skladu sa navedenim, odlučeno je kao u stavu III izreke revizijske presude.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić