.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3343/2020
21.01.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula, Branislava Bosiljkovića, Danijele Nikolić i Branke Dražić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih „Železnice Srbije“ AD Beograd i „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd, radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 229/20 od 25.05.2020. godine, u sednici veća održanoj 21.01.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 229/20 od 25.05.2020. godine.
UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 229/20 od 25.05.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 93/18 od 08.10.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 93/18 od 08.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi solidarno obavežu da mu na ime naknada troškova za ishranu u toku rada za period od februara 2015. zaključno sa avgustom 2015. godine, isplate mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi da mu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od septembra 2015. zaključno sa februarom 2018. godine isplati mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi solidarno obavežu da mu na ime naknade troškova za regres za godišnji odmor za period od februara 2015. zaključno sa avgustom 2015. godine, isplate mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi da mu na ime naknade troškova za regres za godišnji odmor za period od septembra 2015. zaključno sa februarom 2018. godine isplati mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se solidarno obavežu tuženi da mu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od februara 2015. do avgusta 2015. godine isplate mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se drugotuženi obaveže da mu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od septembra 2015. zaključno sa februarom 2018. godine isplati mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom sedmim izreke, odbijen je altetnativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se solidarno obavežu tuženi da mu na ime naknade troškova za regres, za perid od februara 2015. do avgusta 2015. godine isplate mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom osmim izreke, odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se drugotuženi obaveže da mu na ime naknade troškova za regres za godišnji odmor, za period od septembra 2015. do februara 2018. godine isplati mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom devetim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda Kragujevcu Gž1 229/20 od 25.05.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, a stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja aktuelne sudske prakse sudova u Republici Srbiji.
Tuženi nisu dostavili sudu odgovor na reviziju tužilaca.
U skladu sa odredbom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.
Vrhovni kasacioni sud smatra da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu različite odluke apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu odluku primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužioca osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod AD „Železnice Srbije“ od 1998. do 01.09.2015. godine, te da je Aneksom ugovora o radu broj 1 od 28.08.2015. godine premešten na poslove pomoćnog radnika za SS u OJ za ETP ..., kod drugotuženog. U obračunskim listama tuženog nema dokaza da su tužiocu u spornom periodu obračunavane i isplaćivane naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi nije doneo posebne odluke o visini troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Aneksom kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“, koji se primenjivao od 08.08.2006. godine, bilo je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, i da su ova primanja uključena u vrednost jednog radnog časa. U navedenom aneksu nije iskazana visina troškova naknade za ishranu u toku rada, niti vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Sada važeći Kolektivni ugovor zaključen 24.03.2015. godine, takođe, ne sadrži konkretne odredbe kojima bi bila utvrđena visina ovih naknada. U prvostepenom parničnom postupku je visina naknade troškova za ishranu u toku rada u periodu od februara 2015. zaključno sa februarom 2018. godine i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tužioca u periodu od februara 2015. zaključno sa februarom 2018. godine utvrđivana veštačenjem u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog koji je važio od septembra 1995. godine i Opšteg kolektivnog ugovora iz 2009. godine.
Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao neosnovan. Po nalaženju sudova, naknada ovih troškova uključena je u vrednost jednog radnog sata, odnosno osnovnu zaradu tužioca, a činjenica da njihova visina nije nominalno izražena ne znači da je tuženi to pravo uskratio tužiocu jer je slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja ugovoreno da ovi troškovi čine sastavni deo osnovne zarade. Osim toga, po stanovištu nižestepenih sudova, iznos spornih troškova nije mogao biti utvrđen na osnovu kolektivnih ugovora koji nisu bili na snazi, odnosno koji nisu mogli biti primenjivani u spornom periodu na koji se odnosi tužiočevo potraživanje.
Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tužilac u reviziji osnovano ukazuje da je u presudama nižestepenih sudova materijalno pravo pogrešno primenjeno.
Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.
Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužioca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje nižestepenih sudova da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnim listama tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu izloženog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate traženih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog.
Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
