Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni suda u Beogradu je presudom Gž1 1544/22 od 17.06.2022. godine, stavom prvim izreke preinačio presudu Osnovnog suda u Pančevu P1 634/21 od 24.02.2022. godine u delu stavu trećeg izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je obavezan tuženi da, na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i na ime troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od novembra 2015. godine do februara 2018. godine, isplati tužiocu pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti pa do isplate. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 634/21 od 24.02.2022. godine u prestalom delu stava trećeg izreke kojim je obavezan tuženi na isplatu iznosa sa pripadajućom kamatom na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i na ime neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za mart i april 2018.godine, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom trećim izreke, ukunuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu čl. 403. stav 1. tačka 2. ZPP i 404. ZPP. O tužiočevoj reviziji nije odlučivano kao o posebnoj reviziji, jer je članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio aneks broj 4. ugovora o radu od 28.08.2015. godine kojim je izmenjen ugovor o radu od 05.02.2003. godine i tužilac premešten na poslove - ... u ... za .../ Stanica ..., sa koeficijentom posla 1,95. Aneksom kolektivnog ugovora za JP „ Železnice Srbije“ (Sl. glasnik Železnice Srbije br.4/2006 od 08.08.2006.godine) članom 5. navedeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade (za period januar-jun 2006. godine u iznosu od 53,50 dinara i za period jul-decembar 2006.godine u iznosu od 56,00 dinara) uključena i mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Isto je predviđeno i Kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine, koji se primenjuje i na zaposlene preuzete kod tuženog. Iz obračunskih lista ne može se utvrditi da li je u vrednost jednog radnog časa sadržan i iznos treoškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Prvostepeni sud je usvojio eventualni tužbeni zahtev, primenom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, utvrđujući visinu naknade na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz prethodnog Kolektivnog ugovora (poslodavca prethodnika) i na osnovu raspoložive dokumentacije.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu regresa za godišnji odmor i naknadu troškova ishrane u toku rada, za period od novembra 2015. godine do februara 2018. godine, sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine i da se pravo na naknadu troškova po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Po stavu drugostepenog suda, navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca, što proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Imajući u vidu navedeno, pravilno je ukazivanje tužioca u reviziji na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas.

Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Obzirom da aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen eventualni tužbeni zahtev.

Tužiocu koji je uspeo sa revizijom, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP i važećoj Advokatskoj tarifi i taksenoj tarifi dosuđeni su troškovi revizijskog postupka i to na ime sastava revizije iznos od 21.600,00 dinara (18.000,00 dinara uvećano za 20% na ime PDV-a, obzirom da je punomoćnik tužioca obveznik koji plaća PDV), na ime sudske takse na reviziju iznos od 30.003,54 dinara i na ime sudske takse na odluku iznos od 45.005,31 dinara, ukupno iznos od 96.608,85 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić