Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3012/19 od 02.06.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu solidarno naknade troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac radi na Železnici od 1975. godine, ugovor o radu zaključio je sa JŽTP „Beograd“ 05.02.2003. godine, a u utuženom periodu kod tužene „Železnice Srbije“ AD Beograd obavljao je poslove ... u sekciji STP ... . Nakon zaključenog ugovora o radu zaključio je više aneksa ugovora o radu, a poslednji aneks ugovora o radu (pre statusnih promena i zaključenog aneksa iz avgusta 2015. godine) zaključen je sa „Železnice Srbije“ AD Beograd. Zaključenjem aneksa ugovora o radu broj 4 od 28.08.2015. godine, tužilac je počeo da radi kod tuženog AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Beograd i raspoređen je na poslovima ... u OC za SP ... . Utvrđeno je i da privredna društva nastala izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ AD, na osnovu statusne promene izdvajanje uz osnivanje (na osnovu odluke Vlade RS) od AD „Železnice Srbije“ preuzimaju prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su bili u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos, ali i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Ova društva stekla su status pravnog lica 10.08.2015. godine.

Utvrđeno je da u Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženih, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu tuženi u listama sa obračunima zarada tužiocu nisu iskazivali novčani iznos spornih naknada. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu za regres u periodu od oktobra 2014. godine do decembra 2016. godine navodeći da mu u spornom periodu tuženi ove naknade nisu isplaćivali.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine), predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), izmenjena je odredba člana 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbama člana 5. ovog Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7 Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Dakle, Kolektivnim ugovorom („Sl.glasnik RS“, br. 4/15) i Aneksom Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), na isti način je regulisano pravo na naknadu troškova ishrane i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora – kroz vrednost radnog časa, ali konkretizacija ovog prava nije izvršena. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi ni koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu, pa se ne može prihvatiti ni zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu naknada za ishranu i regres isplaćena kroz vrednost radnog časa. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić