Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je sudu dostavio odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tač.2. i 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 87/18), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 05.02.1999. godine do 22.11.2018. godine, kada mu je radni odnos prestao. U tom periodu, tužilac je bio raspoređen na radno mesto vozača teretnog vozila nosivosti preko 7 tona, tako što je upravljao isključivo teškim teretnim vozilima nosivosti 8 do 12,2 tone. Tuženi je uredno predavao M4 obrasce o prijavi podataka za utvrđivanje staža osiguranja tužiocu u navedenom periodu i izvršio uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, međutim, uplatu nije vršio po osnovu staža osiguranja sa uvećanim trajanjem za efektivni radni staž, u iznosu od 256.131,90 dinara. Veštačenjem je utvrđeno da zatezna kamata na javne prihode, obračunata na iznos neuplaćenih doprinosa za staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, za sporni vremenski period iznosi 673.334,70 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i utvrdio da je on stekao pravo da se staž osiguranja u efektivnom trajanju ostvaren kod tuženog, tužiocu računa kao staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, tako da se svakih 12 meseci računa kao 14 meseci i tuženog obavezao da za tužioca Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, po osnovu staža osiguranja koji se računa za navedeni period, uplati iznos od 256.131,90 dinara, uvećan za zateznu kamatu koja se obračunava na javne prihode od 01.01.2018. godine do isplate i utvrđenu kamatu u iznosu od 673.334,70 dinara, primenom odredbe člana 52-55 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br.34/2003...142/14) i člana 2. odeljak 15, tačka 6. Pravilnika o radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem („Sl. glasnik RS“, br.34/2003...142/14).

Drugostepeni sud je ukinuo presudu Osnovnog suda i tužbu tužioca odbacio u delu zahteva za utvrđenje prava tužioca da mu se staž osiguranja u efektivnom trajanju koji je kod tuženog ostvario od 05.02.1999. godine do 31.12.2017. godine, računa kao staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, tako da se svakih 12 meseci računa kao 14 meseci u smislu odredbe člana 16. ZPP, u vezi odredbe člana 82. i 84. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pošto se postupak i način utvrđivanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, kao i stepen uvećanja staža, utvrđuje u upravnom postupku, što znači, da je sud opšte nadležnosti nenadležan za odlučivanje o tom zahtevu. Drugostepeni sud je s tim u vezi, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje na isplatu novčanog iznosa, sa pripadajućom kamatom, pošto tužilac u toku postupka nije pružio dokaz da je Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje podneo zahtev za priznavanje prava i nakon sprovedenog upravnog postupka kod Fonda ostvario pravo na dodatni doprinos za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, za sporni period, a da tuženi nije postupajući po rešenju Fonda, izvršio uplatu tog dodatnog doprinosa za tužioca, odnosno da postoji osnov po kom bi sud obavezao tuženog na uplatu dodatnog doprinosa za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, saglasno članu 3. tačka 1. podtačka 2. i članu 51. stav 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, što znači da je tužbeni zahtev tužioca preuranjen i zbog toga neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna.

Odredbom člana 52. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br.34/2003...73/18), propisano je da osiguraniku koji radi na naročito teškim, opasnim i za zdravlje štetnim radnim mestima, odnosno poslovima i osiguraniku koji radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno obavljati svoju profesionalnu delatnost, staž osiguranja u efektivnom trajanju računa se sa uvećanim trajanjem pod uslovima utvrđenim tim zakonom. Članom 55. stav 1. istog Zakona, propisano je da radna mesta odnosno poslovi na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, postupak i način za njihovo utvrđivanje, kao i stepen uvećanja staža osiguranja, utvrđuje ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja, na predlog Fonda.

Shodno navedenoj odredbi Zakona, nadležni ministar je doneo Pravilnik o radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećnim trajanjem („Sl. glasnik RS“, br.105/2003...142/14), kojim je, kao organ nadležan za utvrđivanje takvih radnih mesta, predviđena komisija za utvrđivanje poslova na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem u sastavu od tri člana, a koju imenuje direktor Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. To znači da utvrđivanje prava zaposlenog na beneficirani staž vrši Komisija Fonda PIO, sačinjavanjem zapisnika koji ima snagu javne isprave.

Da bi zaposleni ostvario pravo na uplatu doprinosa po osnovu beneficiranog staža, neophodno je da mu to pravo bude utvrđeno u upravnom postupku, od strane nadležne Komisije Fonda PIO, što ovde nije slučaj. Pošto se postupak i način utvrđivanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, kao i stepenom uvećanja staža, utvrđuje u upravnom postupku, sledi da sud nije nadležan za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca za utvrđenje. Tužbeni zahtev tužioca za činidbu – obavezivanje tuženog da za njega uplati Republičkom fondu za PIO zaposlenih, iznose, sa kamatom, po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, je neosnovan, pošto tužilac nije ostvario pravo pred nadležnim upravnim organom na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem.

Neosnovani su navodi revizije tužioca o tome da je sud nadležan da odluči o njegovoj tužbi za utvrđenje prava da mu se staž osiguranja u efektivnom trajanju koji je kod tuženog ostvario u spornom periodu, računa kao staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, na osnovu pravnog stava usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj dana 12.03.2019. godine. Po tom pravnom stavu, sud je nadležan da u parničnom postupku odlučuje o zahtevu zaposlenog lica ili lica koje je korisnik naknade za vreme privremene nezaposlenosti da poslodavac ili Nacionalna služba za zapošljavanje uplate doprinose za obavezno socijalno osiguranje odgovarajućim organizacijama za obavezno socijalno osiguranje, bez obzira na to da li je takav zahtev jedini predmet spora, što znači da se taj pravni stav odnosi na tužbu za činidbu a ne na tužbu za utvrđenje, što je ovde slučaj. U ovom konkretnom slučaju, tužilac nije ostvario pravo da mu se staž osiguranja u efektivnom trajanju računa kao staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, a to pravo ostvaruje u upravnom, a ne u sudskom postupku. Odredbom člana 1. ZPP, propisano je da se tim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudsko-pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinsko pravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka, što je ovde slučaj, imajući u vidu da pravo na uplatu doprinosa po osnovu beneficiranog staža zaposleni ostvaruje u upravnom postupku.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je odluka kao u izreci doneta u smislu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić