Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 16.07.2015. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene, radi obavljanja poslova ..., sistematizovani u okviru stručne službe u sedištu KMSZTS u Beogradu tada važećim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tužene pod rednim brojem 3. Odlukom tužene broj 2358/18 od 17.12.2018. godine, objavljenom na oglasnoj tabli tužene dana 17.12.2018. godine, utvrđeni su poslovi i pripadajući broj izvršilaca za stručne službe u sedištu KMSZTS i stručne službe Ogranaka i ukinuti poslovi „...“ zbog nepostojanja dalje potrebe za njihovim obavljanjem. Odlukom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova KMSZTS broj 2359/18 od 17.12.2018. godine, objavljenom na oglasnoj tabli tužene istog dana, brisani su poslovi „...“ sistematizovani u okviru Stručne službe u sedištu KMSZTS pod rednim brojem 3. Rešenjem tužene broj .../... od 26.12.2018. godine, na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1), čl. 160. i 192. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 113/17), Odluke tužene broj 2358 od 17.12.2018. godine i Odluke o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova broj 2359 od 17.12.2018. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, uz isplaćenu otpremnina u visini od 145.868,00 dinara. Na zahtev tužene, nijedan od šest ogranaka tužene nije u okviru svojih stručnih službi iskazao potrebu za zapošljavanjem zaposlenih koji su obavljali poslove saradnika za pravne i finansijske poslove, na poslovima koji bi zahtevali istu vrstu i stepen stručne spreme, niti na nekim drugim poslovima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za otkaz ugovora o radu tužilji primenom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom. Drugostepeni sud je navedeni zaključak ocenio kao pravilan, prihvatajući pri tom u bitnome i razloge prvostepenog suda za donetu odluku. Našao je, takođe, da je tužilji zakonito otkazan ugovor o radu, imajući u vidu da je Odlukom direktora tuženog od 17.12.2018. godine i Odlukom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 17.12.2018. godine, koji su istog dana objavljeni na oglasnoj tabli tužene, ukinuto radno mesto saradnika za pravne i finansijske poslove na koje je tužilja bila raspoređena, a u vreme donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tuženi (poslodavac) nije imao upražnjeno drugo odgovarajuće radno mesto i tužilji (zaposlenoj) je pre prestanka radnog odnosa isplatio otpremninu. U konkretnom slučaju, radno mesto na kome je tužilja radila je ukinuto i izvršena je preraspodela poslova koje je ona obavljala na druge zaposlene, tj. na druga radna mesta, čime je prestala potreba za radom tužilje, kao i još jednog izvršioca raspoređenog na iste poslove. Pri tom, tužilja nije dokazala da je bez racionalnog razloga, zbog nekog ličnog svojstva stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene u istoj situaciji, niti je dokazala da je tuženi eventualno povredio odredbu člana 182. Zakona o radu – angažovanjem drugog lica na istim poslovima, u roku od tri meseca od prestanka radnog odnosa tužilje.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 113/17), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbama čl. 158. i 159. ovog zakona, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, a s obzirom na akcesorni karakter, pravilno su odbijeni zahtev za vraćanje na rad i za naknadu štete.

Naime, i po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je postojao osnov za primenu otkaznog razloga propisanog članom 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, jer je radno mesto na kojem je tužilja bila raspoređena ukinuto, a tuženi nije mogao tužilji da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto. U toj situaciji, kada je radno mesto ukinuto, tužena nije bila u obavezi da primeni kriterijume propisane zakonom i kolektivnim ugovorom tužene, jer je primena kriterijuma obavezna samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, što ovde nije slučaj. Činjenica da su poslovi ukinutog radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena nastavili da se obavljaju kod tužene od strane drugih zaposlenih je bez uticaja, jer je autonomno pravo poslodavca da samostalno, prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje poslova, pa sud ne može ceniti njihovu celishodnost i opravdanost. Kako je tužilji pre otkaza ugovora o radu isplaćena otpremnina, postupak otkaza po navedenom osnovu je sproveden u svemu u skladu sa zakonom.

Tužilji je radni odnos prestao zakonitim rešenjem, pa tužena nije dužna da je vrati na rad, kao ni da joj naknadi štetu i uplati doprinose za period u kome ona nije radila, jer takvu obavezu ima samo kada se radi o nezakonitom prestanku radnog odnosa, na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu, a to ovde nije slučaj.

Vrhovni sud je cenio navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer se svode na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljeno u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković