Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4807/2021 od 12.01.2022. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda tako što je u celosti odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu naknadi štetu u vidu razlike između pripadajuće i minimalne zarade i u vidu razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu, sve za period od 01.03.2017. godine do 01.01.2020. godine, u iznosima određenim u izreci, sa pripadajućom kamatom na svaki pojedinačni iznos od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 28.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene od 28.01.2000. godine, na radnom mestu ... Zarada tužioca za sporni vremenski period od 01.04.2017. godine do 01.01.2020. godine po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji uvećava se za 50%, po osnovu Zaključka Vlade RS 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Zarada koju je tužilac primio u spornom vremenskom periodu manja je od minimalne zarade za neto iznos od 47.121,78 dinara i za isti period je manje isplaćen tzv „ kosovski dodatak“ za iznos od 22.112,28 dinara, koliko i iznosi razlika između „kosovskog dodatka“ obračunatog na minimalnu zaradu i isplaćenog „kosovskog dodatka“, prema prvoj varijanti nalaza veštaka po kome tužilac i opredeljuje svoj tužbeni zahtev.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u celosti usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete po osnovu razlike između pripadajuće minimalne zarade i isplaćene zarade za utuženi period, kao i po osnovu razlike između pripadajućeg i isplaćenog tzv „ kosovskog dodatka“, pozivajući se na odredbe članova 2. Stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS, br. 24/2005 i 61/2005), člana 111. stav 1. Istog zakona, člana 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, te na Zaključak Vlade 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku, nalazeći da je pogrešno primenjeno materijalno pravo te je svoju odluku o neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva zasnivao na stanovištu da je tužiocu na ime zarade sa uvećanjem od 50% po osnovu dodatka isplaćeno više od minimalne zarade, te da mu po odredbama članova 104. stav 1, 111. i 112. Zakona o radu, članova 5. i 6. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 113/2017 ... 86/2019), te članova 27. i 29. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 21/16 ... 95/18), ne može pripadati tražena razlika.

Vrhovni sud ne prihvata ovakvo stanovište, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zarada zaposlenog se prema članu 105. stavovi 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005 ... 75/14) sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Shodno članu 111. stavovi 1. i 2. istog zakona, zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Tužiocu, u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno.

Cilj isplate minimalne zarade je obezbeđenje zaštite zaposlenog u smislu zadovoljenja osnovnih egzistencijalnih potreba. U konkretnom slučaju, prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno, a takav obračun zarade nije pravilan, s obzirom da tužilac pre svega ima pravo na isplatu minimalne zarade, a potom i pravo na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Drugačijim pravnim tumačenjem isplata tzv. „kosovskog dodatka“ bi izgubila svoju namenu i svrhu. Sledom navedenog, kako je isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz njeno uvećanje za 50% mesečno, tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u drugom stavu izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova i to: za sastav revizije od 18.000,00 dinara, prema važećoj AT u vreme preduzimanja te parnične radnje, kao i na ime sudskih taksi za reviziju u iznosu od 9.339,00 dinara i odluku po reviziji 14.008,00 dinara, prema TT, što sve ukupno iznosi 41.347,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, saglasno članovima 277. stav 1. i 324. stav 2. ZOO. Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković