Apelacioni sud u Nišu je odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1 459/19 od 27.09.2021. godine.

Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio blagovremenu reviziju, radi ujednačavanja sudske prakse, a zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku ZPP („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) ispitao razloge revizije kojima se ukazuje na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse, kojima revident ukazuje na drugačije pravnosnažne presude u istoj činjenično-pravnoj situaciji i zaključio da je revizija tužioca dozvoljena kao posebna, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Revizija tužioca je osnovana, jer je pravnosnažnom presudom odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete na ime razlike između minimalne isplaćene zarade tužioca za period od avgusta 2016. godine do januara 2019. godine, sa zakonskim zateznim kamatama i na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka tužiocu prema Zaključku Vlade RS 05 br 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, za isti period, sa zakonskim zateznim kamatama, na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema sadržini pobijane presude, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade i u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema navedenom zaključku Vlade - neosnovan, jer je u spornom periodu tužiocu zarada isplaćivana u većim iznosima od minimalne zarade.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu za koje je rešenjem o raspoređivanju tužiocu određen koeficijent za obračun i isplatu plate 8,74. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke je utvrđeno, u prvoj varijanti, da postoji razlika između minimalne zarade i osnovne zarade tužioca, bez uvećanja po Zaključku vlade, za sporni period, u iznosu od 53.191,83 dinara, te da postoji razlika na ime „kosovskog dodatka“ od 23.881,29 dinara. Prema drugoj varijanti, veštak je obračunao razliku zarade koju je tužilac primio sa uvećanjem na ime „kosovskog dodatka“ u odnosu na minimalnu zaradu i utvrdio da je zarada koju je tužilac primio veća u odnosu na minimalnu zaradu za ukupan iznos od 312.567,33 dinara. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer je tužiocu u spornom periodu zarada isplaćivana u većim iznosima od minimalne zarade. Pri tom, nižestepeni sudovi pozivaju se na odredbe člana 104. stav 1, člana 105. stav 1, člana 107. stav 1, člana 111. i 112. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/05 ... 75/2014), na odredbe člana 5. i 6. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br 113/2017 ... 86/2019), Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br 21/16 ... 95/18) iz člana 27. i 29. Prema razlozima koje je dao prvostepeni sud, a koje je prihvatio drugostepeni sud za pravilne, uvećanje po osnovu takozvanog „kosovskog dodatka“, propisano Zaključkom Vlade RS 05 br 120/335/2007-14 od 25.12.2008. godine, zajedno sa osnovnom zaradom i uvećanjem po osnovu minulog rada čini ukupno isplaćenu zaradu tužiocu u spornom periodu, pa kako je tako ukupno isplaćena zarada veća od zakonom propisane minimalne zarade sa uvećanjem na ime minulog rada i u svakom pojedinačnom mesečnom iznosu, neosnovan je tužbeni zahtev.

Nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo na koje se pozivaju u presudama.

Prema odredbama člana 5. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, („Službeni glasnik RS“ br 113/2017, 95/2018 i 86/2019), osnovna plata službenika i nameštenika određuje se množenjem osnovice sa koeficijentom. Službenik i nameštenik ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade obračunate u skladu sa opštim propisima o radu. Prema odredbi člana 111. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Minimalna zarada se određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa tim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Poslodavac je dužan da minimalnu zaradu isplati zaposlenom u visini koja se određuje na osnovu odluke o minimalnoj ceni rada koja važi za mesec u kojem se vrši isplata. Zaposleni koji primi minimalnu zaradu ima pravo na uvećanu zaradu iz člana 108. istog zakona, na naknadu troškova i drugih primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom. Osnovica za obračun uvećane zarade je minimalna zarada zaposlenog. Prema članu 112. Zakona o radu minimalna cena rada utvrđuje se odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije. Prema tome, u situaciji kada je utvrđeno da postoji razlika između zarade koja je isplaćena tužiocu i minimalne zarade u visini minimalne cene rada u periodu na koga se odnosi tužbeni zahtev, to proizlazi da je zarada tužiocu isplaćena suprotno odredbi člana 111. Zakona o radu.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine je za zaposlene koji žive i rade na teritoriji Kosovo i Metohija počev od januara 2009. godine naknada plata, odnosno zarada koje primaju obračunava i isplaćuje sa procentom uvećanja od 50%. Kako se prema odredbi člana 111. Zakona o radu, za osnovicu za obračun uvećane zarade uzima minimalna zarada zaposlenog, to se i za primenu Zaključka Vlade Republike Srbije o procentu uvećanja plata, odnosno zarade zaposlenog u organima sa teritorije AP Kosova i Metohije primenjuje tako da se procenat uvećanja obračunava na minimalnu zaradu zaposlenog. Kako to prema nalazu veštaka nije činjeno, već je utvrđena visina razlike na ime kosovskog dodatka od 23.881,29 dinara za posmatrani period na koga se odnosi tužbeni zahtev, to proizlazi da navedene odredbe zakona nisu pravilno primenjene.

Kod takvog stanja stvari, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde visinu pripadajuće naknade tužiocu na ime razlike između primljene zarade i zarade u visini minimalne zarade za mesece na koji se tužbeni zahtev odnosi, pojedinačno, i njihovo dospeće, a isto tako i na ime „kosovskog dodatka“ obračunatog primenom propisanog procenta uvećanja na minimalnu zaradu.

Zbog toga su nižestepene presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U ponovljenom postupku nižestepeni sudovi će, nakon što upotpune činjenično stanje utvrđenjem visine i dospeća za isplatu pripadajuće naknade tužiocu, doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku o tužbenom zahtevu i odluku o troškovima celog postupka, zbog čega je ukinuta i odluka o troškovima postupka po odredbi člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić