Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužioca, zahtevajući naknadu troškova revizijskog postupka.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime uvećane zarade za prekovremeni rad za period od 01.10.2016. godine do 21.12.2018. godine. Pobijana presuda kojom je tužbeni zahtev tužioca odbijen zasnovana je na utvrđenom činjeničnom stanju da je tužilac, u spornom periodu, svakodnevno radio duže od redovnog radnog vremena, u proseku oko sat vremena, tako što je samoinicijativno ostajao na poslu (bez naloga poslodavca), kako bi završio redovni, unapred planirani posao. Kako odluka o tužbenom zahtevu u predmetima sa pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja o ispunjenosti uslova za priznavanje prava zaposlenom na isplatu naknade po osnovu prekovremenog rada, te kod utvrđene činjenice da tužilac nije radio u režimu prekovremenog rada već je radio u režimu 40-časovne radne nedelje za koji rad mu je i isplaćena naknada od strane tužene, sledi da nema razloga za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 25.01.2019. godine, a vrednost predmeta spora je 238.799,97 dinara.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom Zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa (kod kojih je revizija uvek dozvoljena), a da je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse, tuženoj nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković