Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1913/21 od 27.09.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena u usvajajućem delu presuda Osnovnog suda u Somboru P1 938/18 od 12.04.2021. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je pravno lice koje shodno članu 1. Statuta ovog Saveza predstavlja dobrovoljni, nevladin, nepolitičan i neprofitni sportski savez osnovan za teritoriju Grada Sombora sa ciljem da svojim delovanjem doprinosi razvoju i promociji sporta na teritoriji Grada Sombora i povećanju bavljenja građana sportom, posebno dece, omladine, žena i osoba sa invaliditetom i obavlja druge poslove u skladu sa Zakonom o sportu i strategijama razvoja sporta u AP Vojvodini i Republici Srbiji. Princip rada Sportskog saveza je da konkuriše po osnovu određenih programa kod Opštine Sombor, pokrajine i republike, što je uslov za dobijanje finansijskih sredstava. Tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na određeno vreme 01.07.2009. godine, a zatim od 01.01.2012. godine na neodređeno vreme zaključenim ugovorom o radu broj .. na poslovima „samostalni stručni saradnik u fizičkoj kulturi za školski sport“, sa mestom rada u Somboru. Na osnovu rešenja od 10.06.2015. godine tužilac je raspoređen da u okviru radnih obaveza propisanih ugovorom o radu a za potrebe poslodavca, obavlja rad na otvorenom bazenu „Mostonga“ u periodu od 20.06.2015. godine do 15.09.2015. godine u svojstvu spasioca. To rešenje poništeno je rešenjem tuženog od 16.06.2015. godine po prigovoru tužioca (od 11.06.2015. godine) ukazujući da je doneto suprotno Zakonu o radu, da za obavljanje poslova spasioca nema valjane kvalifikacije, obzirom da je Crveni krst Srbije ovlašćen po zakonu da po međunarodnom programu organizuje i sprovodi službu za spasavanje na vodi u Republici Srbiji i izdaje serftifikat za spasioca, pozivajući se i na zdravstvene probleme koje ima, a zbog kojih nije sposoban da obavlja te poslove.

S obzirom na programsko finansiranje Sportskog saveza Grada Sombora za 2016. godinu koje predviđa realizaciju određenih programa i to: obuke neplivača učenika drugih razreda osnovnih škola, rekreacije u vodu za građane i rekreacije u vodi za osobe sa motoričkim invaliditetom i potrebu za obavljanjem tih poslova, tuženi je 17.02.2016. godine tužiocu uputio ponudu o izmeni ugovorenih uslova rada i aneks ugovora o radu kojim je tužiocu pored već postojećih poslova i radnih zadataka dodato i vršenje poslova u vezi sa navedenim programima za koje tuženi dobija finansijska sredstva. Tužilac je podneo prigovor 19.02.2016. godine ukazujući da ima zdravstvene probleme zbog kojih ne može da se angažuje u obuci neplivača a koje se odnose na tegobe sa kožom nastalih usled iritacije hlorom, pa kako obuka neplivača podrazumeva duži kontakt učitelja plivanja sa vodom to bi dovelo do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja, o čemu je njegov neposredni rukovodilac upoznat, te da je i ranije išao na lečenje i obaveštavao ga usmeno, a u prilogu prigovora dostavio je i izveštaj lekara specijaliste. Tužilac se 29.12.2015. godine obratio specijalist dermatovenerologu zbog pucanja i krvarenja kože tabana izazvanog izloženošću hlorisanoj vodi i konstatovana je deskvamacija, eritem i regade na tabanima. Nakon više obavljenih kontrolnih pregleda, dana 01.03.2016. godine konstatovano je da se tužilac ne sme izlagati hlorisanoj vodi, a na pregledu od 15.03.2016. godine zaključeno je bolovanje sa preporukom apsolutnog izbegavanja svakog kontakta sa hlorisanom vodom.

U obaveštenju o izmeni ugovorenih uslova rada od 02.03.2016. godine tužiocu je ponovo dostavljena ponuda o izmeni ugovorenih uslova rada i aneks ugovora o radu, s obzirom da je programskim finansiranjem tuženog predviđena realizacija već usvojenih programa (obuke neplivača, učenika drugih razreda osnovnih škola, programa rekreacije u vodi građana i programa rekreacije u vodi osoba sa motoričkim invaliditetom), za šta je potrebno obezbediti obavljanje poslova, da se za njihovo obavljanje postavlja tužilac kao zaposleni, uz upozorenje da zaposlenom može prestati radni odnos ukoliko odbije zaključenje predmetnog aneksa. Dana 02.03.2016. godine zaključen je aneks ugovora o radu između parničnih stranaka koji je imao istu sadržinu kao i aneks od 17.02.2016. godine (u pogledu obavljanja dodatih poslova radi realizacije tri opisana programa). Na ovaj aneks ugovora o radu tužilac je 09.03.2016. godine izjavio prigovor, navodeći da ima zdravstvene probleme vezane za kontakt sa hlorisanom vodom o čemu je kao dokaz priložio izveštaj lekara specijaliste, te da program obuke neplivača ne spada u delokrug njegovih poslova i da nije stručan da se bavi terapijskim plivanjem, obzirom da ova vrsta plivanja spada u lečenje i nije vezana za sport i rekreaciju. Umesto tužioca, poslove obuke neplivača učenika drugih razreda osnovnih škola, rekreacije u vodi za građane i rekreacije u vodi za osobe sa motoričkim invaliditetom obavljali su BB, VV i GG u periodima kada je tužilac odsutvovao sa rada zbog privremene sprečenosti za rad. Tužilac je podneskom od 24.10.2016. godine obavestio poslodavca da nije stručno osposobljen da sprovodi program terapijskog plivanja sa decom koja imaju fizičke i psihičke probleme u razvoju, da ti poslovi nisu definisani njegovim ugovorom o radu, niti Statutom tuženog kao sportskog udruženja. Tuženi je 07.11.2016. godine dostavio tužiocu upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, a u odnosu na navode iz upozorenja tužilac se izjasnio 10.11.2016. godine, navodeći da je svu dokumentaciju dostavio poslodavcu, te da su upozorenja uopštena, nedefinisana i proizvoljna.

Rešenjem tuženog od 06.12.2016. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. stav 2. tačka 1. i stav 3. tačka 1. Zakona o radu, zbog nesavesnog i nemarnog ispunjavanja radnih obaveza, odnosno neopravdanog odbijanja obavljanja poslova i izvršavanja naloga poslodavca predviđene ugovorom o radu od 29.12.2014. godine i Aneksom ugovora o radu od 02.03.2016. godine naročito na poslovima realizacije programa obuke neplivanja učenika drugih razreda osnovnih škola gde je u toku 2016. godine sproveo svega 16 časova obuke, nakon čega je kraći period odsustvovao sa posla zbog zdravstvenih razloga pa je tuženi morao da angažuje drugog trenera plivanja, da zaposleni ne navodi razloge neispunjavanja svojih radnih obaveza, te da je u realizaciji programa rekreacije u vodi za građane održao 26 časova u periodu od 02.02.2016. godine do 19.05.2016. godine, da je te aktivnosti održavao neredovno, uz česte prekide, a realizovalo ga je lice koje nije zaposleno kod tuženog, da je realizaciju ovog programa počeo sa velikim zakašnjenjem jer je bazen počeo da radi još u oktobru mesecu 2015. godine, a da u letnjim mesecima nije pokazao nikakvu inicijativu da se sa programom nastavi na otvorenom bazenu „Mostonga“ iako je za to imao sve neophodne prostorne mogućnosti, kao i da je realizaciju programa rekreacije u vodi za osobe sa motoričkim invaliditetom u 2016. godini izvršio u manjem obimu radeći sa dvoje dece i jednom odraslom osobom iako je poznato da je potreba za radom u ovom programu mnogo veća. U okviru ovog programa predviđeno je i terapijsko plivanje kao jedna od mera podrške licima u razvoju koja je otpočela 24.10.2016. godine i bilo je obuhvaćeno šezdesetoro dece, pa je bilo potrebno da stupi u kontakt sa roditeljima dece, izvrši početno testiranje, a potom dostavi nedeljni i periodični raspored aktivnosti, ali je taj nalog tužilac odbio i nije otpočeo realizaciju tog programa ni sa jednim detetom sa spiska odeljenja za društvene delatnosti. U šestomesečnom izveštaju neposrednog pretpostavljenog tužiocu navedeno je da nije zainteresovan za nove ideje i unapređenje ugovorenih programskih obaveza, da nije dovoljno posvećen radnim zadacima, da nedovoljno koristi resurse kojima raspolaže, da je potrebno više predanosti i angažovanje, kao i bolja komunikacija sa rukovodećim organima Sportskog saveza iznoseći svoje mišljenje da tužilac ne opravdava realizaciju programskih aktivnosti. Na sednici Upravnog odbora tuženog od 31.08.2016. godine nije usvojen izveštaj o njegovom radu na realizaciji programskih aktivnosti za period od 01.01.2016. godine do 30.06.2016. godine jer je neposrednim saznanjima i povremenim uvidom članova Upravnog odbora tuženog uočeno da tužilac nesavesno i nemarno ispunjava svoje obaveze, kao i da ne izvršava ili odbija da izvrši naloge neposrednog rukovodioca i Upravnog odbora, te da tužilac u svojim izveštajima o radu za isti period, kao i u mesečnim izveštajima ne navodi da je realizovao aktivnosti koje proizilaze kao njegova radna obaveza iz ugovora o radu i aneksa tog ugovora, niti ih navodi u svom planu za 2017. godinu sa spiskom neizvršenih obaveza.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i stav 3. tačka 1, u vezi sa članovima 80, 81. i 183. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...95/18) nalazeći da je osnovan zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, kao i zahtev za naknadu štete na ime naknade štete zbog izostale zarade usled nezakonitog otkaza i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu. Nižestepeni sudovi su stanovišta da u toku postupka nije dokazano postojanje opravdanog razloga za otkaz ugovora o radu i da u rešenju o otkazu ugovora o radu nisu konkretizovane povrede radnih obaveza i radne discipline, zbog kojih je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Razlozi za otkaz ugovora o radu koji se zasnivaju na povredama radnih obaveza i nepoštovanju radne discipline propisani su odredbom člana 179. stav 2. i 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05... 13/17). Povreda radne obaveze zbog koje zaposlenom može da se otkaže ugovor o radu postoji, između ostalog, ako zaposleni nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1). Shodno stavu 3. iste odredbe, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako ne poštuje radnu disciplinu na taj način što neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca (tačka 1). Povreda radne obaveze i nepoštovanje radne discipline zbog kojih se zaposlenom otkazuje ugovor o radu moraju biti nedvosmisleno utvrđene i konkretizovane. Dakle mora se identifikovati vreme, mesto i na koji način je zaposleni nesavesno ili nemarno izvršavao određene radne obaveze i akt nediscipline i to u odnosu svako konkretno ponašanje zaposlenog za koje poslodavac nalazi da obrazuju otkazni razlog.

Više povreda radnih obaveza i radne nediscipline koje su tužiocu stavljene na teret osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu odnose se na realizaciju usvojenih programa obuke neplivača učenika drugih razreda osnovnih škola, rekreacije u vodi građana i rekreacije u vodi osoba sa motoričkim invaliditetom koje su kao radne obaveze predviđene aneksom ugovora o radu od 02.03.2016. godine. Rešenje poslodavca zasnovano je na činjeničnom utvrđenju koliko je časova u realizaciji tih programa tužilac održao u toku 2016. godine, pri tom bez utvrđenja i konkretizacije za svaku od povreda radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline, u kom obimu su bile predviđene radne obaveze koje tužilac nije izvršio i u kom periodu, niti je utvrđeno kada su aktivnosti na realizaciji navedenih programa bile neredovne, sa prekidima i zakašnjenjem i po kojim konkretnim nalozima poslodavca (sa opisom poslova) tužilac nije postupao, odnosno neopravdano odbio da obavlja te poslove za potebe poslodavca, usled čega paušalno pozivanje na nedostatke i propuste u radu tužioca ne mogu biti opravdan razlog za otkaz ugovora o radu.

U periodu pre zaključenja aneksa ugovora o radu od 02.03.2016. godine (izjavljivanjem prigovora na odluku poslodavca od 11.06.2015. godine sa izveštajem specijaliste od 07.05.2015. godine, prigovora na aneks ugovora o radu od 17.02.2016. goidne)) i nakon toga do pokretanja postupka otkaza ugovora o radu tužilac je obaveštavao poslodavca usmeno i u pisanoj formi o njegovom zdravstvenom stanju, što je bila i njegova obaveza u smislu člana 80. Zakona o radu, kao i dostavljanjem medicinske dokumentacije - izveštaja lekara specijaliste dermatovenerologije od 29.12.2015. godine (konstatovana deskvamacija, eritem i regade na tabanima), od 05.01.2016. i od 08.01.2016. godine (nakon alegološkog testiranja konstatovane iritantne kontaktne reakcije na hlorisanu vodu), od 01.03.2016. godine (usled izloženosti hlorisanoj vodi kože tabana reagovala u vidu pucanja kože i krvarenja) i izveštaja sa pregleda od 15.03.2016. godine kada je zaključeno bolovanje tužioca uz preporuku apsolutnog izbegavanja svakog kontakta sa hlorisanom vodom. S tim u vezi, tužiocu je stavljeno na teret da je nesavesno i nemarno izvršavao radne obaveze. Međutim, tuženi je zanemario činjenicu (sa kojom je bio upoznat) da je tužilac imao zdravstvne probleme zbog kojih je ukazivao da je ograničen u izršavanju radnih obaveza predviđenih aneksom ugovora o radu od 02.03.2016. godine, a što je nesumnjivo podrazumevalo kontakt sa hlorisanom vodom u sprovođenju usvojenih programa (obuke neplivača, rekreacije u vodi građana i osoba sa motoričkim invaliditetom), usled čega je i bio privremenio sprečen da radi.

Posebnim odredbama o zaštiti zaposlenih u smislu člana 81, u vezi člana 80. Zakon o radu, zaposleni sa zdravstvenim smetnjama utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravtvenog stanja, a prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti poslodavac organizuje i obezbeđuje iz svojih sredstava zdravstvenu zaštitu zaposlenih radi stvaranja uslova za zdravstveno odgovorno ponašanje i zaštitu zdravlja na radnom mestu zaposlenog, koja obuhvata lekarske preglede radi utvrđivanja sposobnosti za rad po nalogu poslodavca. Slednom iznetog, po oceni Vrhovog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je tužilac dostavljanjem medicinske dokumentacije obavestio poslodavca o zdravstvenim tegobama u vidu pucanja tabana kože praćenih regadama i krvarenjem, te činjenica da taj nalaz nije donela komisija Nacionalne službe za zapošljavanje ne umanjuje težinu zdravstvenih tegoba u pogledu mogućnosti izvršavanja radnih obaveza i da je tuženi poslodavac imao mogućnosti da preduzme aktivnosti i mere u cilju ispitivanja zdravstvenog stanja tužioca od značaja za utvrđivanja odgovornosti u izvršavanju radnih obaveza. Zbog toga, nasuprot navodima revizije, ne može se prihvatiti da je postojao opravdan razlog za otkaz ugovora o radu usled nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza, niti usled neopravdanog odbijanja izvršavanja naloga poslodavca pri tom bez utvrđenja kada su nalozi izdati i sa kojim opisom poslova. Takođe, kod utvrđenja da je tužilac obavljao poslove trenera plivača za takmičenje u Plivačkom klubu „Sombor“ bez kontakta sa hlorisanom vodom u bazenu (bez ulaženja u bazen), ta okolnost i takvo radno angažovanje ne obrazuje otkazni razlog. Osim toga, u smislu člana 183. stav 1 Zakona o radu, činjenica da je tužilac odsustvovao sa posla iz zdravstvenih razloga (privremena sprečenost za rad) zbog čega je posledično tuženi morao da angažije drugog trenera, ne smatra se opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu.

U pogledu radnih obaveza koje se odnose na program rekreacije u vodi osoba sa motoričkim invaliditetom, tužilac iako je diplomirani trener plivanja, ukazao je poslodavcu da nije dovoljno stručan da obavlja poslove terapijskog plivanja sa decom koja imaju psihičke i fizičke smetnje u razvoju. Na taj način ukazao je da ne poseduje neophodna znanja i sposobnosti da na zadovoljajajući način izvršava poslove za čije obavljanje je angažovan aneksom ugovora o radu.

S tim u vezi, kada se radi o neostvarivanju rezultata rada (u kom slučaju se prethodno moraju utvrditi merila kojima se taj osnov bliže određuje) i nedovoljnom zalaganju, a na kom činjeničnom osnovu se zasniva osporeno rešenje ili zaposleni nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, takvo propuštanje od strane zaposlenog ne predstavlja obeležje upotrebljenog otkaznog razloga od strane poslodavca, već je razlog za prestanak radnog odnosa predviđenog članom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, koje poslodavac na taj način nije pravno kvalifikovao. Međutim, da bi radni odnos zaposlenom prestao na zakonit način iz navedenih razloga, poslodavac je dužan da zaposlenom prethodno da odgovarajuće instrukcije i pisano obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu i uputstvima uz ostavljanje primerenog roka za poboljšanje rada u smislu člana 180a istog zakona. Istrukcije podrazumevaju određivanje radnih ciljeva koji se moraju ostvariti, a zadatak koji se postavlja zaposlenom mora biti objektivno izvodljiv u određenom vremenskom periodu. Da bi otkaz iz ovog otkaznog razloga bio zakonit potrebno je da zaposleni radnu obavezu nije ostvario svojom krivicom, nečinjenjem ili nedovoljnim činjenjem, s tim da nezalaganje ne može imati svoj uzrok u nekoj objektivnoj činjenici kao što je bolest. Stoga instrukcije podrazumevaju i davanje konkretnih uputstava kako da zaposleni obavlja svoje dužnosti na zadovoljavajući način u okviru i po isteku određenog roka za poboljšanje rada i rezultata rada, što je sve u konkretnm slučaju izostalo. Zbog toga su neosnovani navodi revizije da je tužilac nesavesno i nemarno izvršavao poslove svog radnog mesta time što je ignorisao uputstva, preporuke i savete pretpostavljenih kako da organizuje rad na poverenim poslovima.

Ostali navodi revizije kojima se osporava dokazni postupak i izvodi drugačiji činjenično-pravni zaključak nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj parnici, s obzirom da utvrđeno činjenično stanje ne može biti predmet preispitivanja u revizijskom postupku, u skladu sa odredbom člana 407. stav 2. ZPP.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da je suprotno revizijskim navodima, pravilan zaključak nižestepenih sudova da nije postojao opravdan razlog i da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 179. stav 1. tačka 1, stav 2. tačka 1. i stava 3. tačka 1. Zakona o radu za zakoniti otkaz ugovora o radu, te da je pobijanom odlukom pravilno poništeno pobijano rešenje tužene, uz obavezu tužene da tužioca na njegov zahtev vrati na rad i naknadi mu štetu u visini izgubljenih zarada uz uplatu odgovarajućih doprinosa jer to u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu, što predstavlja zakonsku posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa. Visina štete zbog izgubljene zarade je pravilno utvrđena, na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koje je tuženi paušalno osporio, zbog čega su revizijski navodi kojima se ista osporava ocenjeni kao neosnovani.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1.ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić