Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 01.01.2015. godine, sa VV iz ..., zaključio Ugovor o radu br. 3/2015, na neodređeno vreme. Ovaj ugovor ne sadrži novčani iznos zarade. Aneksom ugovora o radu br. 01/2018 od 02.12.2015. godine, određena je osnovna zarada zaposlenom, u novčanom iznosu u visini od 180.000,00 dinara. Članom 2. navedenog aneksa, navedeno je d a j e sastavni deo Aneksa, pisana izjava zaposlenog, da je saglasan sa izmenama ugovora o radu. U pisanoj izjavi od 02.12.2015. godine, koju je potpisala VV1, zaposlena se saglasila sa izmenama navedenim u Aneksu ugovora o radu i navela, da je od dana zaključenja aneksa, promenila prezime u ..., zbog zasnivanja bračne zajednice sa vlasnikom STR, BB iz .... VV1 je počev od 20.12.2015. godine do 31.10.2017. godine, bila neprekidno odsutna sa rada, zbog nege deteta. Rešenjem RFZO - filijala za Pčinjski okrug od 31.10.2019. godine, odbijen je zahtev poslodavca STR „AA" PR BB, za priznavanje prava na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, za mesec decembar 2017. godine. U obrazloženju rešenja navedeno je, da je razlog odbijanja zahteva taj što ugovor o radu ne sadrži sve elemente iz čl. 33. Zakona o radu, kao i to što je poslodavad registrovan kao preduzetnik, a ugovor o radu je zaključen sa VV1, za radno mesto direktora. U postupku po žalbi poslodavca, ovde tuženog, doneto je rešenje RFZO od 23.01.2020. godine, kojim je prvostepeno rešenje poništeno i predmet vraćen na ponovni postupak, sa nalogom da se upravni postupak prekine radi rešavanja prethodnog pitanja o važnosti ugovora o radu, pred nadležnim sudom. Rešenjem RFZO - filijala za Pčinjski okrug - Vranje od 04.05.2020. godine, prekinut je upravni postupak do okončanja postupka pred nadležnim sudom, radi rešavanja prethodnog pitanja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osporeni ugovor o radu protivan prinudnim propisima jer ne sadrži novčani iznos osnovne zarade, koji je prema članu 33. Zakona o radu propisan kao obavezan element ugovora o radu, zbog čega su ispunjeni uslovi za ništavost istog. Tužilac je aktivno legitimisan budući da se pravo na isticanja ništavosti priznaje svakom zainteresovanom licu u smislu člana 109 ZOO.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, te ocenio da žalba tuženog nije osnovana i iz kojih razloga. Utvrđenje nezakonitosti ugovora može se upodobiti utvrđenju ništavosti, te činjenica da tužilac nije tužbeni zahtev izričito formulisao kao zahtev za utvrđenje ništavosti, ne može se tumačiti na štetu tužioca, tim pre što tužilac u svojstvu trećeg zainteresovanog lica ima pravni interes da traži utvrđenje ništavosti spornog ugovora.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kod utvrđenja ništavosti ugovora o radu od 01.01.2015. godine.

Odredbom čl. 33. Zakona o radu („Sl. gl. RS", br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13, 75/14) propisano je da ugovor o radu sadrži: 1) naziv i sedište poslodavca; 2) lično ime zaposlenog, mesto prebivališta, odnosno boravišta zaposlenog; 3) vrstu i stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja zaposlenog, koji su uslov za obavljanje poslova za koje se zaključuje ugovor o radu; 4) naziv i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja; 5) mesto rada; 6) vrstu radnog odnosa (na neodređeno ili određeno vreme); 7) trajanje ugovora o radu na određeno vreme i osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme; 8) dan početka rada; 9) radno vreme (puno, nepuno ili skraćeno); 10) novčani iznos osnovne zarade na dan zaključenja ugovora o radu; 11) elemente za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog; 12) rokove za isplatu zarade i drugih primanja na koja zaposleni (stav 1.). Ugovor o radu ne mora da sadrži elemente iz stava 1. tač. 11-13) ovog člana ako su oni utvrđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili drugim aktom poslodavca u skladu sa zakonom, u kom slučaju u ugovoru mora da se naznači akt kojim su ta prava utvrđena u momentu zaključenja ugovora o radu (stav 2.).

Prema članu 103. stav 1. ZOO, Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Naime, Zakon o radu propisuje obavezne elemente koje svaki ugovor o radu mora da sadrži, odnosno Zakonom je određeno koja pitanja između poslodavca i zaposlenog moraju biti definisana prilikom zasnivanja radnog odnosa, pri čemu je navedenom odredbom člana 33. Zakona o radu navedeno koje elemente ugovor o radu ne mora da sadrži ako su oni utvrđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili drugim aktom poslodavca u skladu sa zakonom, u kom slučaju u ugovoru mora da se naznači akt kojim su ta prava utvrđena u momentu zaključenja ugovora o radu.

U konkretnom slučaju, predmetni ugovor o radu zaključen između tuženog i VV 01.01.2015. godine nije sadržao novčani iznos osnovne zarade na dan zaključenja ugovora o radu, a što predstavlja obavezan element ugovora o radu u smislu citirane odredbe člana 33. Zakona o radu, pri čemu tuženi, kao poslodavac, nije imao Pravilnik o radu, niti drugi opšti akt, kojim su utvrđeni elementi za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog.

Kod navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je predmetni ugovor o radu zaključen suprotno odredbi 33. Zakona o radu jer ne sadrži novčani iznos osnovne zarade kao obavezan element ugovora o radu, zbog čega je isti ništav u smislu odredbe člana 103. Zakona o radu. Pobijanom odlukom su pravilno primenjene odredbe Zakona o radu, koji, iako se radi o specijalnom propisu, ne isključuje primenu Zakona o obligacionim odnosima kao opšteg propisa ugovornog prava kod ocene punovažnosti ugovora, te se neosnovano navodima revizije ističe da se na dejstvo ugovora o radu ne mogu primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovano se revizijom tuženog ističe da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da je sporni ugovor o radu ništav, u smislu člana 103. ZOO, jer je tužilac tužbom tražio poništaj predmetnog ugvora, a što se može tražiti samo u slučaju rušljivosti ugovora. Međutim sud nije vezan pravnim osnovom navedenim u tužbi, već je vezan činjenicama koje obrazuju stvarni i pravni identitet tužbe. Tužilac je tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je predmetni ugovor nezakonit, ističući da je isti zaključen suprotno odredbi člana 33. Zakona o radu jer ne sadži obavezan element propisan Zakonom, a što sve predstavlja razloge za utvrđenje ništavosti ugovora o radu u smislu člana 103. ZOO.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić