Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1113/19 od 10.01.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1113/19 od 30.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, delu stava trećeg izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 600.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 300.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 250.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od 24.01.2019. godine do isplate. Stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i četvrtom izreke. Stavom trećim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate ukupan iznos od 1.350.000,00 dinara i to 200.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 600.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, 300.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti i 250.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 24.01.2019. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava petog izreke prvostepene presude, tako što su obavezani tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka naknade iznos od 894.225,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršnost do isplate. Stavom petim izreke obavezan je tužilac da tuženom BB naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 133.600,00 dinara, a tuženom Preduzeću za proizvodnju, projektovanje, inženjering, trgovinu i turizam „Interlift“ DOO Beograd naknadi troškove u iznosu od 156.105,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, jer je drugostepeni sud o žalbama odlučio na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je radio kod tuženog BB kao nekvalifikovani radnik od 21.03.2000. godine bez zaključenog ugovora o radu na poslovima ... Navedene poslove obavljao je u posebnoj prostoriji u prizemlju zgrade tuženog, a obaveza tužioca je bila da nakon otklanjanja masnoće sa limovima, pripremljeni predmet dopremi u posebno odeljenje za plastifikaciju koje se nalazilo na prvom spratu, na taj način što bi isti utovario u lift – hidrauličnu platformu, namenjenu isključivo za prevoz tereta, a zatim interfonom pozivao zaposlene sa prvog sprata da preuzmu predmete. Pripremljeni predmeti su prevoženi hidrauličnom platformom vrlo često uz pomoć kolica koja inače nisu činila sastavni deo lifta ali odluka da li će se predmet tovariti na kolica i tako uz pomoć hidraulične platforme dopremati do odeljenja za plastifikaciju zavisila je od radnika koji su radili na poslovima odmašćivanja lima i njihove procene. Tužilac je dana 26.10.2000. godine, obavljajući svoj svakodnevni posao tovario u lift i stavljao u kolica odmašćene predmete iz prizemlja, zatim zatvorio vrata i spoljnom komandom uputio lift na prvi sprat, a zatim se stepeništem popeo na prvi sprat radi istovara jer se niko od zaposlenih nije javio na interfon. Tužilac je zatim otvorio vrata lifta izneo nekoliko predmeta i prilikom povratka na platformu kako bi istovario ostatak predmeta zakoračio je i upao u liftovsko okno budući da kabina nije bila u stanici. Tužilac je smatrao da se platforma još uvek nalazi u stanici, međutim kako je nije bilo propadanjem u liftovsko okno sa visine, zadobio je teške telesne povrede čiji su intenzitet, trajanje i stepen utvrđeni veštačenjem u parnici. Tužilac je zbog zadobijenih povreda trpeo fizičke bolove i strah određenog trajanja i intenziteta, a kao posledica povređivanja kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti od 45%, kao i naruženost srednjeg stepena. Za vreme lečenja u određenom periodu bio je nesposoban za rad i visina štete na ime izgubljene zarade utvrđena je veštačenjem u visini prosečne mesečne zarade za nekvalifikovanog radnika u tom periodu. Kako je tužilac zbog posledica pada u liftovsko okno pretrpeo teške telesne povrede koje su pored ostalog za posledicu imale gubitak vida na levom oku, tako da je vidna sposobnost umanjena za 30%, kod tužioca je nastupila nesposobnost za obavljanje zanimanja za koje se školovao i stekao diplomu srednje škole –vozač motornih vozila. Tužilac nikada pre povređivanja nije obavljao poslove profesionalnog vozača i kod tuženog nije bio angažovan kao vozač, već je obavljao poslove kao neprijavljeni nekvalifikovani radnik. Sposoban je za obavljanje drugih poslova kao nekvalifikovani radnik koji ne iziskuju binokularni vid na oba oka, kao ni poslove na visini. Veštačenjem je utvrđen iznos izgubljene zarade (nakon lečenja) na osnovu razlike zarade nekvalifikovanog radnika i zarade koju bi ostvarivao kao vozač (visina zarade za srednju stručnu spremu) za periode od 10.08.2001. do 15.05.2017. godine i od 16.05.2017. godine (kao dana sačinjavanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka) do navršetka radnog veka tužioca, sve u kapitaliziranom iznosu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da su tuženi odgovorni za štetu koju je tužilac pretrpeo, da tužilac svojim postupanjem nije doprineo nastanku štete, pa je primenom pravila iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima odmerio i dosudio pravičnu novčanu naknadu za svaki vid tražene naknade nematerijalne štete, kao i naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, u visini prosečne mesečne zarade za nekvalifikovanog radnika u tom periodu na osnovu člana 195. ZOO. U preostalom delu zahteva za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade za vreme lečenja, kao i za umanjenu radnu i gubitak profesionalne radne sposobnosti, kao novčanu rentu u kapitaliziranom iznosu, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan jer ovu štetu (razlika zarade nekvalifikovanog radnika i zarade koju bi ostvarivao kao vozač) tužilac nije dokazao, budući da pre povređivanja nije obavljao poslove profesionalnog vozača, već poslove nekvalifikovanog radnika.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u delu odluke o naknadi materijalne štete, dok je u pogledu odluke o naknadi nematerijalne štete prvostepenu presudu preinačio, tako što je pravilno odmerene iznose pravične novčane naknade za svaki vid nematerijalne štete, umanjio za 50% srazmerno doprinosu tužioca sopstvenom povređivanju, imajući u vidu da je u toku ove parnice pravnosnažnom međupresudom utvrđena odgovornost tuženih za štetu, ali i postojanje doprinosa tužioca nastaloj šteti na osnovu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, kao i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 1, 2. i 3.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, kao i da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195.).

Polazeći od navedenih pravila o naknadi štete zbog izgubljene zarade, lice koje usled zadobijenih povreda bude onesposobljeno za rad, ima pravo na naknadu materijalne štete samo ako zbog nesposobnosti za rad ne može da ostvari zaradu u onom obimu u kojem je ostvarivao pre povređivanja. Dakle, ako je njegova radna sposobnost smanjena u tom smislu da on mora da uloži veći napor u obavljanju svoje delatnosti ili mora da otpočne da obavlja drugu delatnost, to još ne znači i da je za povređenog nastala šteta u materijalnom smislu jer šteta proizašla iz nesposobnosti za rad do koje je došlo usled povrede, može biti samo gubitak u zaradi. Pri tome se pod zaradom podrazumeva imovinska korist koja se postiže radom, a ona može biti samo od aktivnosti koju je povređeni vršio pre povređivanja ili koju bi vršio da do povređivanja nije došlo. Za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete neophodno da tužilac dokaže kako postojanje osnova potraživanja, tako i visinu koju potražuje. U slučaju kada povređeni koji je van radnog odnosa potražuje određeni novčani iznos na ime izgubljene zarade i buduće dobiti, a zbog izostanka zarade, odnosno dela zarade do kojeg je došlo ili će doći usled povređivanja, za uspeh u parnici mora da dokaže i koliki je stepen izvesnosti da bi se zaposlio na određenim poslovima, kao i iznos zarade, odnosno dela zarade koju nije ostvario ili koju neće moći da ostvari zbog umanjenja radne sposobnosti. Sledom navedenog, kod utvrđenog da tužilac nikada pre povređivanja nije obavljao poslove profesionalnog vozača, već poslove nekvalifikovanog radnika i da je sposoban za obavljanje drugih poslova kao nekvalifikovani radnik, pravilno je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade za umanjenu radnu i gubitak profesionalne radne sposobnosti, kao novčanu rentu u kapitaliziranom iznosu (razlika zarade nekvalifikovanog radnika i zarade koju bi ostvarivao kao vozač). Zato se neosnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u tom delu odluke, kao i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, iz kog razloga se revizija ne može izjaviti po članu 407. stav 2. ZPP.

Po članu 347. ZPP ako je tuženi osporio i osnov tužbenog zahteva i visinu tužbenog zahteva, a u pogledu osnova stvar ispunjava uslove za donošenje odluke, sud može iz razloga celishodnosti da presudom samo utvrdi postojanje osnova tužbenog zahteva (međupresuda). Do pravnosnažnosti međupresude sud će da zastane sa raspravljanjem o iznosu tužbenog zahteva. Međupresuda ima dejstvo samo u postupku u kome je doneta. Po svojoj pravnoj prirodi međupresuda je deklarativnog (utvrđujućeg) karaktera i njen cilj se ograničava na utvrđenje postojanja osnova tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju u toku ove parnice, pravnosnažnom međupresudom utvrđena je odgovornost tuženih za štetu, ali i postojanje doprinosa tužioca nastaloj šteti na osnovu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. Kako prigovor podeljene odgovornosti po svojoj suštini predstavlja pravno pitanje i ulazi u osnov odgovornosti, samim tim osnov odgovornosti postaje sporan. Pošto je osnov sporan to je donošenju međupresude prethodilo utvrđenje o postojanju podeljene odgovornosti, pošto se to pitanje nije moglo ostaviti za kasnije raspravljanje kada se odlučuje o iznosu tužbenog zahteva. Budući da je izvršeno utvrđenje činjenica na osnovu kojih je izveden zaključak o postojanju podeljene odgovornosti i doprinosu tužioca sopstvenom povređivanju, to je pravilno stanovište drugostepenog suda da kod postojanja pravnosnažne međupresude u parnici, prvostepeni sud nije mogao izvesti drugačiji zaključak o prigovoru podeljene odgovornosti. Zato su pravilno odmereni iznosi pravične novčane naknade za svaki vid nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, morali biti umanjeni za 50%, srazmerno doprinosu tužioca sopstvenom povređivanju na osnovu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno neosnovano se revizijom tužioca osporava pobijana presuda u navedenom delu ukazivanjem na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić