Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava s pozivom na odredbe čl. 403. i 404. ZPP.

Tuženi nije dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod „Železnice Srbije“ AD po osnovu ugovora o radu od 05.02.2003. godine, pa do 2015. godine kada je nastavila da radi kod tuženog po osnovu Aneksa ugovora o radu na radnom mestu ... sve do prestanka radnog odnosa 25.12.2018. godine. Tuženi AD za prevoz robe „Srbija Kargo“ nastao je izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ AD na osnovu statusne promene po Odluci Vlade Republike Srbije od 02.05.2015. godine. Tužilji za vreme radnog odnosa kod tuženog nije obračunavana i isplaćivana naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora niti je visina toplog obroka i regresa iskazana posebno kao vrsta nominalne novčane naknade. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev pozivajući se na odredbe čl. 104, 105, 111. i 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, nalazeći da tužilja ima pravo na naknadu za topli obrok i regres u periodu od 29.03.2016. do 28.02.2018. godine. Kako Kolektivni ugovor iz 2015. godine ne sadrži odredbe o visini naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a isti se ne mogu prikazivati kroz cenu rada, veštak je naknade obračunao primenom Kolektivnog ugovora iz 1995. godine, sa pripadajućim Aneksima tog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 37/95, 11/97, 54/97, 60/97, 33/98, 42/99 i 7/2000), kao poslednjeg važećeg Kolektivnog ugovora kojim je definisana visina naknade za ishranu u toku rada od 25% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji za sporni period, kao i na osnovu statističkih podataka o prosečnoj mesečnoj neto zaradi ostvarenoj u Republici Srbiji za razmatrani period, a uvidom i u obračunske liste zarada i naknada zarada za tužilju u spornom periodu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da pravo na naknadu po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada zaposleni ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Kako su Kolektivnim ugovorom tuženog iz 2015. godine sporne naknade uključene u vrednost jednog radnog sata i time uključene u osnovnu zaradu tužioca, navodi da je za utuženi period tuženi u skladu sa opštim aktom kod poslodavca tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade, obračunavao i isplaćivao i naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, pa to što u obračunu zarade nije iskazan podatak po ovim osnovima ne znači da iznosi po osnovu naknade za ishranu i regres tužilji nisu isplaćeni.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 sa izmenama od 01.01.2006. godine) u članu 118. stav 1. tač. 5. i 6. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, koji moraju biti prikazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora iz 2006. godine članom 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 5. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar – juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Prema navedenim opštim aktima tuženog, vrednost radnog sata je utvrđena na takav način da se ne može odrediti iznos koji predstavlja naknadu za troškove ishrane i regres za korišćenje godišnjeg odmora, jer naknade nisu prikazane u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužilje na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje drugostepenog suda da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnim listama tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu izloženog, proizlazi da je tuženi u pogledu isplate traženih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužilje. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora ne sadrži konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora.

Kako je tužilja postavila tužbeni zahtev na osnovu nalaza veštaka, koji je primenio navedene parametre, tužbeni zahtev je osnovan.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu čl. 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su joj dosuđeni u ukupnom iznosu od 79.947,00 dinara i to 12.000,00 dinara na ime troškova za sastav revizije od strane advokata, iznos od 31.947,40 dinara na ime takse na reviziju i na odluku 36.000,00 dinara, a u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić