Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U konkretnom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u trgovinskoj radnji pravnog prethodnika tuženog od 19.08.2014. do 14.02.2019. godine u kom periodu je ostvarivao zaradu u visini minimalne zarade. Razliku između minimalne zarade i iznosa isplaćenih na ime zarade, kao i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje tuženi je uplatio tužiocu pre podnošenja tužbe, s tim što Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja nije dostavio za tužioca obrazac M4 za 2014, 2016. i 2017. godinu. Prvostepeni sud je, nakon što 11.12.2020. godine nije dozvolio preinačenje tužbe od 08.05.2019. godine učinjeno podneskom od 05.12.2019. godine kojim je zahtevano obavezivanje tuženog na dostavljanje obrasca M4 Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, odlučio o tužbenom zahtevu za isplatu razlike između minimalne i isplaćene zarade i za uplatu doprinosa za PIO za period od 19.08.2014. do 31.12.2014. i od 01.01.2016. do 14.02.2019. godine tako što je odbio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu odluku u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu razlike između minimalne i isplaćene zarade za navedni period, dok je prvostepenu odluku preinačio i obavezao tuženog da u ime i za račun tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 19.08.2014. do 31.12.2014. i od 01.01.2016. do 31.12.2018. godine prema stopama utvrđenim za najnižu osnovicu, u skladu sa propisima koji budu važili na dan uplate, pozivajući se na član 51. stav 8. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i na član 126. istog zakona.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo, jer u situaciji kada je nesumnjivo utvrđeno da je tuženi, pre podnošenja tužbe, uplatio sve poreze i doprinose za tužioca u utuženom periodu, o čemu inače Republički fond penzijskog i invalidskog osiguranja po službenoj dužnosti prikuplja dokaze u skladu sa samostalnim članom 48. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 73/2018), zahtev tužioca za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za utuženi period nije osnovan, kako je pravilno zaključio i prvostepeni sud, zbog čega je žalba tužioca neosnovana, te je morala biti odbijena. Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima celog postupka doneta je s obzirom na uspeh tuženog u sporu, na osnovu čl. 165. stav 1. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. ZPP, Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Dosuđeni iznos od 90.350,00 dinara se odnosi na izdatke tuženog u vezi sa zastupanjem od strane advokata u iznosima od: 9.000,00 dinara za sastav odgovora tužbu, po 18.000,00 dinara za sastav žalbe i revizije, po 10.500,00 dinara na zastupanje na tri održana ročišta i obavezom plaćanja sudskih taksi u iznosima od: 950,00 dinara za odgovor na tužbu, po 1.900,00 dinara za žalbu i drugostepenu presudu, 3.600,00 dinara za reviziju i 5.700,00 dinara za revizijsku odluku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić