Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca. Troškove revizijskog postupka je tražio neopredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. Navodima revizije tužioca o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka, koja se sastoji u tome što je izreka presude nerazumljiva i u suprotnosti sa obrazloženjem i sadržajem spisa predmeta, revident ukazuje na bitnu povredu propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, ta bitna povreda nije razlog za izjavljivanje revizije, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na osnovu ugovora o radu broj ../12 od 06.11.2012. godine, na radnom mestu „BB“. Radeći u drugoj smeni 25.08.2016. godine, nakon pauze za odmor koja traje od 18 do 18,30 časova, tužilac je 15 minuta zakasnio na svoje radno mesto na kom se pojavio tek u 18,44 časova. Na taj način, tužilac je prekršio radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca – Pravilnikom o radu od 26.09.2014. godine, kojim je, u odredbi člana 64. stav 1. tačka 26. propisano kašnjenje na posao, a u tački 50, korišćenje pauze van dozvoljenih termina, ako to nije izričito odobreno od strane nadređenog. Tuženi je 20.10.2016. godine, tužiocu dostavio upozorenje broj ../16 od 14.10.2016. godine, kojim se tužilac upozorava na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, na osnovu člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, a tužilac se izjasnio na navode iz upozorenja. Pobijanim rešenjem broj ../16 od 24.11.2016. godine, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline utvrđene opštim aktom poslodavca, na osnovu člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, tako što je u obrazloženju navedeno da je tužilac 25.08.2016. godine, radeći u drugoj smeni, neopravdano kasnio na posao više od 15 minuta, nakon proteka pauze za odmor, jer se zapričao sa kolegom VV. Šef smene, GG, tražio je tužioca po pogonu radi organizacije posla, pa kada se on pojavio, na pitanje gde je bio, opovrgao je da je kasnio i odbio da napiše izjavu u vezi povrede radne discipline, da bi kasnije 30.09.2016. godine, ipak napisao izjavu o ovom događaju tako što se izjasnio da je kasnio sa pauze nenamerno, jer se zapričao sa kolegom VV. Tužiocu je bilo poznato da nezapočinjanje radnog procesa na vreme povlači za sobom povredu radne discipline koja je sankcionisana otkazom ugovora o radu, a na osnovu Pravilnika o radu koji je bio objavljen na oglasnoj tabli tuženog i na taj način dostavljen na uvid svim zaposlenima. Tužiočevo kašnjenje je prouzrokovalo zastoj u procesu proizvodnje pošto je trebalo da tužilac obavi svoj deo posla kako bi sledeća operacija od strane drugog radnika mogla da bude obavljena, a zastoj izazvan kašnjenjem tužioca prouzrokovao je smanjenje proizvodnje.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužioca, kako za poništaj pobijanog rešenja tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu, tako i za naknadu štete.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to: ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pravilnik o radu tuženog broj ../14 od 26.09.2014. godine, u odredbi člana 64. stav 1. tačka 26. predviđa, da pored povreda radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline utvrđenih pozitivnim propisima, taj Pravilnik utvrđuje i druge povrede radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline koje mogu biti razlog otkaza ugovora o radu i to: kašnjenje na posao (tačka 26.), korišćenje pauze van dozvoljenih termina ako to nije izričito odobreno od strane nadređenog (tačka 50.).

U konkretnom slučaju, tužilac je 25.08.2016. godine, neopravdano, bez odobrenja nadređenog, kasnio sa pauze na posao 15 minuta, jer se zapričao sa kolegom VV i na taj način je, svojom krivicom, izvršio povredu radne discipline predviđenu aktom tuženog, pa su ispunjeni uslovi za donošenje osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu. Pošto je pobijano rešenje zakonito, neosnovan je zahtev tužioca za naknadu štete, jer je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa (član 191. stav 1. Zakona o radu), a to ovde nije slučaj.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu tuženi nikada nije dostavio upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu broj ../16 od 14.10.2016. godine. Suprotno tim navodima revizije, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi tužiocu dostavio upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, od 14.10.2016. godine, koje je tužilac primio 20.10.2016. godine i svojeručno potpisao, što znači da je tužiocu omogućeno da iznese odbranu, odnosno da se izjasni na navode iz upozorenja, u svemu na način propisan odredbom člana 180. Zakona o radu.

Navodima revizije tužioca o tome da čak da je izvršio povredu radne discipline na način kako to tuženi ističe, takva povreda ne predstavlja razlog za automatski otkaz ugovora o radu, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijanog rešenja. Prilikom ocene zakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa zaposlenom, sud je dužan da utvrdi da je ostvaren osnov za prestanak radnog odnosa, a to je u slučaju kada je zaposleni učinio, svojom krivicom, povredu radne discipline koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, a koja je Zakonom o radu, opštim aktom poslodaca ili ugovorom o radu predviđena kao osnov za otkaz ugovora o radu zaposlenom od strane poslodavca. Vrsta i težina izrečena disciplinske mere je diskreciono ovlašćenje poslodavca, pa sud nije ovlašćen da ceni celishodnost izrečene mere u smislu da li ona predstavlja adekvatnu kaznu za učinjenu povredu ili to nije slučaj. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi drugostepenog postupka na ime sastava odgovora na reviziju, tuženom nisu priznati, jer nisu opredeljeni, u smislu odredbe člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, niti su tuženom bili potrebni radi vođenje parnice, u smislu odredbe člana 154. istog Zakona.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić