tužilji VV iz ..., na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 96.913,25 dinara sa zateznom kamatom od 19.03.2021. godine do isplate i iznos od 19.214,30 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.03.2021. godine, kao i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 79.372,20 dinara, sa zateznom kamatom od 19.03.2021. godine do isplate i iznos od 15.193,03 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.03.2021. godine i

tužilji GG iz ..., na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 73.605,00 dinara sa zateznom kamatom od 19.03.2021. godine do isplate i iznos od 19.159,92 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.03.2021. godine, kao i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 52.524,36 dinara, sa zateznom kamatom od 19.03.2021. godine do isplate i iznos od 12.842,59 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.03.2021. godine, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

OBAVEZUJU SE tužilje da tuženom naknade troškove postupka u iznosu od 81.000,00 dinara, u roku od 15 dana.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužilja za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2031/20 od 08.04.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojeni su tužbeni zahtevi tužilja. Stavom drugim, četvrtim, šestim i osmim izreke, obavezan je tuženi da tužiljama na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.09.2017. godine do 31.08.2020. godine isplati iznose glavnog potraživanja, kao i iznose obračunate kamate od dospelosti do isplate, bliže određene ovim stavovima izreke. Stavovima trećim, petim, sedmim i devetim izreke, obavezan je tuženi da tužiljama na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2017. godine do 31.08.2020. godine isplati iznose glavnog potraživanja i iznose obračunate kamate od dospelosti do isplate, bliže određene ovim stavovima izreke. Stavom desetim izreke, obavezan je tuženi da tužiljama naknadi troškove postupka u iznosu od 99.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok su stavom jedanaestim izreke tužilje oslobođene obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1612/21 od 24.08.2021. godine, odbijena je žalba, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužilja za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o istoj odlučuje kao o posebnoj, primenom odredbom člana 404. ZPP.

Tužilje su podnele odgovor na reviziju.

Po odredbi člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je imajući u vidu različitu sudsku praksu apelacionih sudova u istoj činjeničnopravnoj situaciji dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su u radnom odnosu kod tuženog i u spornom periodu od 01.09.2017. godine do 31.08.2020. godine obavljale su poslove ... . U navedenom periodu tuženi je obračunavao i isplaćivao platu tužiljama tako što je osnovicu koju je objavila Vlada Republike Srbije množio sa koeficijentom radnog mesta za poslove ... 7,34, a koji se metod obračuna plate primenjuje za zaposlene od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, odnosno od 2001. godine. Nakon ovakvog obračuna, tuženi je obračunatu platu upoređivao sa minimalnom zaradom i po potrebi popunjavao do iznosa minimalne zarade. Na obračunskim listama plata za tužilje nisu iskazivani naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora kao posebne stavke.

Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi nalaze da tužiljama u spornom periodu nisu isplaćivane naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom na to da kada se koeficijent tužilja pomnoži sa cenom rada, plata nije odgovarala visini minimalne zarade, na osnovu čega su izveli zaključak da u koeficijentu za obračun plate tužiljama, nisu bile sadržane predmetne naknade i iz ovih razloga su usvojili tužbene zahteve u navedenim iznosima.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine, 2019. godine i 2020. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužiljama iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentima prema kojima su tužiljama isplaćivane plate, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nemaju pravo na naknadu koju potražuju postavljenim tužbenim zahtevima, obračunatom prema parametrima najpovoljnijih kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u RS (delatnost putne privrede, za javna komunalna i druga javna preduzeća).

Takođe, imajući u vidu da nije ugovoreno pravo zaposlenih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da kada su u pitanju navedene naknade u ovoj ustanovi na zaposlene se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovim zakonom je propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, iako se iz koeficijenta osnovne plate za tužilje u isplatnim listama ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako su to utvrdili nižestepeni sudovi, niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilja pouzdano ne sadrži predmetne troškove. Kod ovako utvrđene činjenične i pravne situacije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilje nemaju pravo na tražene naknade, jer im je tuženi platu obračunavao i isplaćivao u skladu sa utvrđenim koeficijentima, zbog čega su presude preinačene, a tužbeni zahtevi tužilja odbijeni kao neosnovani.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku, te su tužilje obavezane da mu naknade parnične troškove u iznosu od 81.000,00 dinara, primenom člana 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP. Tuženom su dosuđeni opredeljeni troškovi koji obuhvataju: sastav dva odgovora na tužbu po 6.000,00 dinara, četiri obrazložena podneska po 6.000,00 dinara, zastupanje na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, sastav žalbe 12.000,00 dinara i sastav revizije 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12 ... 37/21). Sudske takse koje tuženi potražuje nisu dosuđene, imajući u vidu da su tužilje oslobođene plaćanja sudskih taksi u ovom postupku.

Zahtev tužilja za naknadu troškova revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili nužni i neophodni za donošenje odluke o reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

uprvitelj pisarnice

Marina Antonić