Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1077/20 od 13.08.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA da se obavežu tuženi da tužiocu, na ime naknade štete za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od maja 2015. godine do avgusta 2015. godine, solidarno isplate novčane iznose sa pripadajućom kamatom, kao i da se obaveže tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD da tužiocu na ime naknade štete za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine do februara 2018. godine isplati novčane iznose sa pripadajućom kamatom, kao neosnovan (stav 1.). Preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca BB da se obavežu tuženi da tužiocu, na ime naknade štete za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od maja 2015. godine do avgusta 2015. godine, solidarno isplate utvrđene novčane iznose sa pripadajućom kamatom, kao i da se obaveže tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD da tužiocu na ime naknade štete za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine do februara 2018. godine isplati novčane iznose sa pripadajućom kamatom, kao neosnovan (stav 2. izreke). Preinačeno je rešenje sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca AA da mu tuženi solidarno naknade troškove postupka u ukupnom iznosu od 139.545,50 dinara i da tužiocu BB solidarno naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 139.351,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do isplate, kao i zahtev tuženih za naknadu troškova pred drugostepenim sudom (stav 3. izreke). Odbačena je žalba tuženog „Železnice Srbije“ AD izjavljena protiv odluke sadržane u delu stava prvog i drugog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2790/18 od 20.11.2019. godine donete u odnosu na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD (stav 4.). Odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD izjavljena protiv odluke sadržane u stavu trećem i četvrtom izreke prvostepene presude (stav 5. izreke). Obavezani su tužioci da tuženom „Infrastruktura železnice Srbije“ AD naknade troškove postupka po žalbi u iznosu do 39.494,00 dinara (stav 6. izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaposleni kod tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD od 01.09.2015. godine po aneksima ugovora o radu od 28.08.2015. godine, koji su zaključili sa ovim tuženim, kao pravnim sledbenikom tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd. Tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD je kao poslodavac sledbenik preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika - tuženog „Železnice Srbije“ AD. U spornom periodu, tuženi poslodavci zaposlenima nisu isplaćivali naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u linearnom iznosu, niti su u obračun zarade posebno iskazivali iznose isplaćene zaposlenima po navedenom osnovu. Dosuđeni iznosi u prvostepenoj presudi predstavljaju mesečne iznose naknade za ishranu u toku rada u visini od 25% mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za statistiku, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za statistiku. Visinu traženih troškova, prvostepeni sud je utvrdio ocenom nalaza veštaka ekonomsko – finansijske struke, a isti su obračunati u skladu sa Kolektivnim ugovorom iz 1995. godine sa izmenama iz 2000. godine.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužilaca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom člana 104. stav 1, člana 105, člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu i Kolektivnog ugovora poslodavca prethodnika iz 2015. godine, sa obrazloženjem da je tuženi u skladu sa opštim aktom tužiocima kroz vrednost radnog časa za obračun zarade obračunao i isplaćivao i naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a da propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke po ovim osnovama ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora tužiocima nisu isplaćeni, kao i da je takvo pravno shvatanje zauzeo Ustavni sud u svojoj odluci Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, donetoj po ustavnoj žalbi drugog lica u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a članom 105. stav 3. istog zakona propisano je da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačka 4) i 5), člana 118. tačka 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona. Članom 118. stav 1. tačka 5) i 6) Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“, br.4/15) propisano je da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih se primenjuje od 01.02.2015. godine. Članom 57. stav 1. navedenog KU propisano je da se vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje u skladu sa zakonom i drugim aktom, dok je stavom 3. istog člana propisano da je u vrednosti jednog radnog časa iz stava 1. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Zakonom o radu, zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim opštim aktom ili ugovorom utvrde visinu tih naknada i da ih prikažu u obračunskoj listi zaposlenog. Tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu opšti akt o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može zaključiti da isti nije ni donet, pa u pogledu prava na naknadu ovih troškova postoji pravna praznina, jer suprotno Zakonu o radu, nisu bila regulisana aktom poslodavca. Osim toga, visina troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno, za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez ozbira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto, kako to pravilno ceni prvostepeni sud.

Stoga se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak drugostepenog suda da su tužiocima naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćeni kroz cenu radnog časa, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora iskazali u platnoj listi tužilaca, kako je to propisano članom 105. stav 1. u vezi sa članom 121. stav 1. Zakona o radu.

S obzirom da Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD iz 2015. godine nije regulisana visina ovih naknada, tužioci mogu da potražuju naknadu u neto iznosu prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužioci su zahteve za naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tražili u visini utvrđenoj na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, primenom ranijeg Kolektivnog ugovora koji se primenjuje zakonskom i sudskom analogijim, kao za tužioce povoljnije rešenje, a u cilju zaštite njihovih prava iz Zakona o radu, zbog čega je ovako postavljeni zahtev tužilaca osnovan.

Kako su tuženi u obavezi da tužicima naknade troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je usvojen zahtev tužilaca, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu 224.383,50 dinara, i to za sastav revizije od strane advokata iznos od 27.000,00 dinara sa uvećanjem 50% za zastupanje dve stranke, na ime sudske takse na reviziju iznos od po 39.449,05 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od po 59.242,71 dinara, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 28/94...95/18).

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić