U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Petković, advokat iz ..., protiv tuženog Kliničkog centra Srbije, sa sedištem u Beogradu, radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1416/19 od 30.05.2019. godine, u sednici veća održanoj 17.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1416/19 od 30.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2545/17 od 29.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je radni odnos tužilje zasnovan na određeno vreme kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad i obezbedi sva prava iz radnog odnosa koje joj pripadaju. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1416/19 od 30.05.2019. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2545/17 od 29.10.2018. godine (stav prvi izreke). Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na određeno vreme u Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Beogradu, počev od 29.08.2013. godine, kada je zaključen prvi ugovor o radu na određeno vreme, sve do 09.08.2015. godine, kada je istekao poslednji ugovora o radu koji je sa poslodavcem zaključila 11.02.2015. godine. U periodu od 29.08.2013. godine do 09.08.2015. godine, tužilja je radila na poslovima ... i po isteku svakog ugovora tuženi je donosio rešenja o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan (rešenja od 04.02.2014. godine, 28.11.2014. godine i 23.07.2015. godine). U navedenom periodu, kod tužilje je bilo prekida u radu koji su bili duži od 30 radnih dana, a u istom peridu po isteku svakog ugovora do zaključenja novog, tužilja nije obavljala rad kod tuženog.

Tužilja je sa tuženim dana 28.12.2015. godine zaključila ugovor o radu na određeno vreme za rad na poslovima ... i radni odnos po tom ugovoru je trajao sve do 20.06.2016. godine, kada je tuženi doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji, da bi 26.07.2016. godine tužilja ponovo za iste poslove zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme i po tom ugovoru je radila do 26.12.2016. godine, kada je doneto drugo rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan. Poslednjim u nizu ugovora, Aneksom br.1 od 03.05.2017. godine, tužilji je radni odnos produžen do povratka privremeno odsutne zaposlene na rad, odnosno do 04.05.2017. godine. U periodu od 28.12.2015. godine do 04.05.2017. godine, i za vreme prekida rada i po isteku svakog ugovora o radu na određeno vreme, tužilja nije obavljala rad kod tuženog.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme. Za svoju odluku nižestepeni sudovi su dali jasne i potpune razloge koje, kao pravilne, prihvata i revizijski sud, pa navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Prema odredbi člana 37. Zakona o radu iz 2005. godine koji je bio na snazi u vreme zasnivanja radnog odnosa tužilje, radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje na određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može da traje duže od 12 meseci (stav 1.), pri čemu se pod prekidom rada iz stava 1. ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.), a radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.). Istu odredbu sadrži Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine, s tim što propisuje da rad na određeno vreme ne može da traje duže od 24 meseca, odnosno ovim izmenama je poslodavcima data mogućnost da za tzv. oročene poslove zasnivaju radni odnos u trajanju do 24 meseca. Navedenim izmenama obuhvaćen je i član 37. stav 4. prethodnog Zakona o radu, utoliko što je pored uslova nastavak rada u trajanju od 5 radnih dana, propisan i drugi alternativni uslov za prerastanje u radni odnos na neodređeno vreme – da ugovor o radu na određeno vreme nije u suprotnosti sa odredbama ovog zakona (član 37. stav 6. važećeg Zakona o radu).

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilja od zasnivanja radnog odnosa 29.08.2013. godine, pa do 28.12.2015. godine, bila zaposlena kod tuženog na određeno vreme do šest meseci sa prekidima rada u trajanju dužem od 30 dana i da po isteku svakog ugovora o radu, nije bila radno angažovana od strane tuženog poslodavca, te da je u istom statusu i na istim poslovima radila kod tuženog u periodu 28.12.2015. godine, pa do prestanka rada 05.05. 2017. godine, kao i da po isteku poslednjeg ugovora o radu (04.05.2017. godine) nije nastavila rad kod poslodavca. Shodno iznetom, pravilna je ocena nižestepnih sudova da tužilja, iako je sve vreme radila na istim poslovima kod tuženog, nije ostvarila vremenski kontinuitet koji dovodi do prerastanja u radni odnos na neodređeno vreme, budući da do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine, nije radila bez prekida u trajanju dužem od 12 meseci (prekidi su bili duži od 30 dana), a da nakon stupanja na snagu navedenih izmena Zakona nije ostvarila vremenski kontinuitet u trajanju od 24 meseci, pri čemu nije došlo do zloupotrebe prava od strane poslodavca jer su ugovori o radu na određeno vreme, i u jednom i u drugom periodu, zaključivani u skladu sa odredbama Zakona o radu. Prema tome, nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o radu za prerastanje u radni odnos na neodređeno vreme, zbog čega je pravilno odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme, a navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić