Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U drugom stavu istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenog na uvećanje zarade po osnovu smenskog rada u situaciji kada je takav rad, kao uslov rada zaposlenog, vrednovan kroz koeficijent za obračun i isplatu osnovne zarade.

Iz tog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. Tužioci su u utuženom periodu svaki drugi dan radili u vremenu od 7 do 19 časova, odnosno svaki drugi dan su radili po 12 časova, a organizacija rada je takva da tužioci menjaju drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan rade od 7 do 19 časova, drugi dan je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbene zahteve. Po nalaženju sudova, činjenica da su tužioci svaki drugi dan radili u periodu od 07-19 časova, ne vodi zaključku da su tužioci obavljali smenski rad. Navode da su tužioci obavljali rad u jednoj smeni koja traje 12 sati, da smenu nisu menjali, da nije bilo situacije da su radili jedan dan od 07-19, a drugi dan nisu radili, pa treći dan od 19-07, već su u kontinuitetu svaki drugi dan obavljali rad, faktički u jednoj smeni koja je trajala 12 sati, iz čega su izveli zaključak da tužioci nisu radili u smeni, da takav rad nije smenski rad, pa da im ne pripada uvećanje zarade za smenski rad propisan Posebnim kolektivnim ugovorom za EPS u iznosu od 8,9%, zbog čega je tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema odredbi člana 63. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14), rad u smenama je organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelje. Zaposleni koji radi u smenama i zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena.

Prema članu 108. stav 4. istog zakona, opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećane zarade po osnovu rada u smenama.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2) navedenog Posebnog kolektivnog ugovora za EPS, utvrđeno je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena i to tako da na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve smene (po 12 sati) ili više smena (6 ili 8 sati) u toku radnog dana, kada na istim sredstvima rada rade naizmenično, najmanje dva zaposlena ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima (diskontinuirana), tokom određenog perioda dana, ili nedelja, a što je i slučaj u konkretnoj situaciji. Članom 38. stav 1. tačka 4) ovog kolektivnog ugovora propisano je da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi EU 2003/88/EC, koja nije izvor prava, ali može da doprinese tumačenju prava, smenski rad se definiše kao takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu, u skladu sa određenim obrascem uključujući i obrazac rotiranja koji može biti neprekidan, ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran) iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana i noći.

Tužioci su se u spornom periodu na istim poslovima smenjivali sa drugim zaposlenim prema utvrđenom rasporedu, 12 sati rada – 36 odmora – 12 sati rada, pri čemu je organizacija rada kod tuženog bila takva da su tužioce na istom radnom mestu menjali drugi zaposleni koji po ugovoru o radu obavljaju iste poslove kao i tužioci i to u dane kada tužioci odmaraju. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tuženog (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije) što ukazuje na to da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u presudama nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo dovelo do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga su nižestepene presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud će u ponovnom postupku, vodeći računa o pravnom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iskazanom u ovom rešenju, pravilnom primenom materijalnog prava doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Na osnovu svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić