Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ukazuje na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, što saglasno članu 407. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena u upravi tužene od 2008. godine, na poslovima ... u Odeljenju ... . Rešenjem od 11.06.2015. godine raspoređena je na mesto ... ovog odeljenja, a rešenjem od 02.08.2016. godine na poslove referenta za .... Nakon raspoređivanja na radno mesto referenta, predsednik Opštine je doneo rešenje od 17.08.2016. godine, kojim tužilji prestaje pravo na korišćenje službenog mobilnog telefonskog aparata „...“ sa SIM karticama, kao i prenosni laptop računar, sa obavezom da navedene pokretne stvari preda ekonomu u roku od tri dana od prijema rešenja. Na osnovu ovog rešenja, načelnica Opštinske uprave je donela posebno rešenje 06.10.2016. godine, kojim je naloženo tužilji da vrati službeni telefon i dve SIM kartice. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila prigovor, koji je odbijen rešenjem od 02.11.2016. godine, te je ono postalo konačno i protiv njega tužilja nije vodila upravni spor. Tužilja smatra da je ovakvim postupanjem tužene pretrpela diskriminaciju na radu od strane odgovornog lica - načelnice iz razloga što je jedino njoj isključen službeni telefonski broj i jedino njoj nije data saglasnost za prenos telefonskog broja po zahtevu od 23.08.2016. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da nema osnova za zaključak da je od strane poslodavca tužilja stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica, odnosno da je zbog ličnog svojstva ili različite političke opredeljenosti povređeno pravo ličnosti i pravo iz radnog odnosa. Postupanjem tužene nije učinjena diskriminacija na radu u smislu odredbi člana 16. st. 1. i 2. Zakona o zabrani diskriminacije i člana 18. Zakona o radu, pa je iz ovih razloga odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev tužilje i zaključili da nema diskriminacije u konkretnom slučaju.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, propisano je da izraz diskriminacija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili gupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili entičkom poreklu, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarno odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, propisano je da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnih odnosa, ili uživanja pod pojedinim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Odredbom člana 18. Zakona o radu, propisano je da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traži zaposlenje, kao i zaposlenog, obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invaliditet, nacionalnu prošlost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo.

Članom 6. Pravilnika o korišćenju službenih mobilnih telefona od 16.01.2014. godine, predviđeno je da pravo na korišćenje službenih mobilnih telefona imaju zaposleni u Opštinskoj upravi (koji su takstativno navedeni), odnosno rukovodioci odeljenja službi i odseka, sekretar opštinskog veća, zaposleni raspoređeni na inspekcijskim poslovima, vozači i matičari.

Prema sadržini zakonskih normi, diskriminacija predstavlja nejednako postupanje ili pravljenje razlike jednog lica u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, zasnovano na ličnim svojstvima. U konkretnom slučaju nije povređeno načelo jednakosti, niti je učinjena diskriminacija prema tužilji zbog činjenice da joj od strane tužene kao poslodavca, nije data saglasnost da nastavi da koristi službeni telefon. Postupanje tužene je u skladu sa navedenim Pravilnikom, i činjenicom da je tužilja premeštena na radno mesto na kojem joj za obavljanje rada nisu potrebni službeni telefoni.

Suprotno revizijskim navodima, radnje tužene koje je tužilja označila kao diskriminatorsko postupanje, ne mogu se kvalifikovati kao diskriminacija, u smislu navedenih zakonskih normi.

Iz navedenih razloga, s obzirom da se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu da tužilja nije uspela u postupku po reviziji, to joj nisu dosuđeni troškovi ovog postupka, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić