Tužilac je u odgovoru na reviziju osporio tačnost revizijskih navoda tuženog, kao i njihovu osnovanost, pa je predložio da se tako izjavljena revizija odbije, a naknadu troškova revizijskog postupka je opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je, ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20) ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije, da su razlozi prvostepene presude nerazumljivi, ukazuje se na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koja je učinjena pred prvostepenim sudom, što prema odredbi člana 407. stav 1. ZPP ne može biti revizijski razlog, kao ni povreda odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku. Ni pobijanje činjeničnog stanja, kao pogrešno i nepotpuno utvrđenog, kao razlog za reviziju protiv pobijane drugostepene presude nije dopušteno, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stavljenim u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu ..., na osnovu zaključenog ugovora o radu broj .. od 25.03.2015. godine, a rešenjem tuženog broj ../16 od 29.02.2016. godine tužiocu je navedeni ugovor o radu otkazan primenom otkaznog razloga iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, člana 7. stav 1. tačka 8. i 9. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog i člana 19. tačka 17. Ugovora o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da nije poštovao radnu disciplinu jer je dana 10.02.2016. godine samovoljno napustio radno mesto u 12:26 časova, a da se nije javio neposrednom rukovodiocu, niti je svoj izlazak, a potom i ulazak u krug tuženog evidentirao na uređaju za evidenciju ulazaka i izlazaka zaposlenih. Dostavljanju rešenja je prethodilo davanje upozorenja o postojanju otkaznog razloga, povodom koga se tužilac izjasnio da je navedenog dana prilikom obilaska linije pranja dobio obaveštenje da je slab pritisak u mreži, nakon čega je otišao samo da proveri pritisak vode u šahti ispred firme, kojom prilikom se nije javio neposrednom rukovodiocu, već samo čuvarima, i nije evidentirao svoj izlazak i ulazak, što je bila praksa i ostalih zaposlenih. Iz iskaza saslušanih svedoka utvrđeno je da i drugi zaposleni prilikom obavljanja određenih kratkotrajnih poslova izvan kapije tuženog nisu obaveštavali rukovodioce, niti su u takvim okolonostima koristili kartice za evidenciju izlazaka i ulazaka, te da se tužilac kritičnog dana prilikom izlaska do šahte javio portirima, i da se vratio nakon par minuta.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je pobijano rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer se kod okolnosti da je tužilac izašao iz kruga tuženog samo radi obavljanja radnog zadatka, ne može govoriti o samovoljnom napuštanju radnog mesta ili izlasku iz kruga tuženog bez dozvole, s obzirom da kod tužioca nije postojala namera da ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, niti namera da svojevoljno napusti radno svoje mesto.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 i 75/14) izveli zaključak da je tužbeni zahtev osnovan.

Razloge drugostepene presude prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac napustio krug tuženog zbog kontrolisanja pritiska vode u šahti donet bez dokaza, odnosno suprotno izvedenim dokazima, te da su nerazumljivi razlozi suda za odbijanje predloga tuženog za saslušanje svedoka, kao i da nije na nesumnjiv način utvrđeno da je tužilac kritičnom prilikom zaista obavljao radnu dužnost. Revizijom se ukazuje na selektivnu ocenu izvedenih dokaza. Navedeno se tiče pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, što nije zakonom dozvoljen revizijski razlog, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Revident ističe i da su sudovi prekoračili ovlašćenja zadirući u diskreciono pravo poslodavca o primeni mera za učinjeno nepoštovanje radne discipline, čime su povredili odredbe čl.15 st.1 i st.2 Zakona o radu. Ovaj revizijski razlog nije osnovan, jer sud jeste ovlašćen da ocenjuje valjanost i ozbiljnost otkaznog razloga. Nasuprot navodima revizije, sud je ovlašćen da ispita i utvrdi činjenice od kojih zavisi ocena postojanja zakonom propisanog osnova za otkaz ugovora o radu. Nadalje, na ocenu zakonitosti otkaza ima uticaj sadržina i kvalifikacija radnji zbog kojih je ugovor o radu otkazan, pa se ne može raditi samo o diskrecionom pravu poslodavca. U konkretnom slučaju ovaj navod revizije nije ni relevantan.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Odredbom člana 7. stav 1. tačka 8. i 9. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih Niš-ekspres AD od 30.07.2014. godine propisano je da se pod nepoštovanjem radne discipline smatra naročito ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca; neopravdano odsustvovanje sa rada; učestalo neopravdano odsustvovanje ili samovoljno napuštanje radnog mesta u toku rada i zakašenjenje za rad.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da su svi zaposleni, pa i tužilac, bili upoznati sa opštim aktima u kojima je propisano da samovoljno napuštanje radnog mesta bez dozvole i bez evidentiranja izlaska iz kruga firme, predstavlja nepoštovanje radne discipline zbog čega se može otkazati ugovor o radu, ali je utvrđeno i da se navedena zabrana nije odnosila na obavljanje redovnih zadataka koji su podrazumevali obavljanje određenih poslova izvan kapije tuženog, kada je bilo dovoljno javljanje portirima, što su svi zaposleni činili, pa i sam tužilac kritičnom prilikom. Takođe, kod okolnosti da je tužilac kritičnog dana napuštao krug tuženog, ali ne i posed tuženog, kratkotrajno, isključivo radi obavljanja radnih zadataka, bez namere da samovoljno napusti svoje radno mesto, pravilan je zaključak da na opisani način tužilac nije učinio navedenu propisanu povredu radne discipline. Ono što je uobičajeno tolerisano ponašanje kod poslodavca, ne može se smatrati nepoštovanjem radne discipline, niti postoji svest zaposlenog da čini povredu radne discipline takvim ponašanjem. U konkretnoj situaciji ne proizilazi ni da je ponašanje tužioca bilo u suprotnosti sa prihvaćenom organizacijom i tehnologijom rada kod tuženog. Prema tome, ne proizilazi da je ostvaren otkazni razlog, u nepoštovanju radne discipline propisane aktom poslodavca, odnosno ponašanju tužioca zbog kog ne može da nastavi rad kod tuženog poslodavca, u smislu odredbe člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu.

Saglasno navedenom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je u konkretnom slučaju tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, zbog čega je tuženi u obavezi da tužioca vrati na rad, na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu odredbe iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupu odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, jer sa revizijom nije uspeo, a primenom člana 153. Zakona o parničnom postupku i zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić