Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2487/14 od 12.11.2015. godine, žalba tužilaca je odbijena, a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju u smislu člana 403. ZPP, kao i posebnu reviziju (pozivajući se na odredbe člana 404. ZPP), zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženih i to: tužilac AA je bio u radnom odnosu kod tuženog „VV“, ... od 25.09.1987. godine pa sve do 01.06.2012. godine, kada je zasnovao radni odnos sa tuženim „VV“, ..., za obavljanje poslova „...“, a navedene poslove je obavljao sve do 14.09.2012. godine, a tužilac BB je bio u radnom odnosu kod tuženog „VV“ , .. od 27.04.1982. godine pa sve do 01.06.2012. godine, kada je zasnovao radni odnos sa tuženim „VV“, ..., za obavljanje poslova „...“, a navedene poslove je obavljao sve do 14.09.2012. godine, kada je tužiocima na osnovu Sporazuma prestao radni odnos kod tuženog. Članom 3. navedenog Sporazuma određeno je da će se potpisivanjem istog zaposlenom isplatiti ukupna naknada i to: tužiocu AA iznos od 3.250.000,00 dinara, a tužiocu BB 2.689.470,00 dinara, umanjena za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje na teret zaposlenog, kao i da je zaposleni saglasan da poslodavac obustavi i naplati ukupna dugovanja zaposlenog prema poslodavcu iz ukupne naknade navedene u prethodnom stavu istog člana. Članom 8. Sporazuma predviđeno je da je on končan i neopoziv i da se ne može raskinuti jednostranom izjavom volje zaposlenog i poslodavca, te da zaposleni i poslodavac potvrđuju da je Sporazum izraz njihovih slobodno izraženih volja, kao i da je njihovo potpisivanje izvršeno pod punom sposobnošću sa rasuđivanje, bez prinude, pretnje, zablude ili bilo koje druge manje volje. Pre podnošenja zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa tužioci su obavešteni o visini obračunate naknade koja će biti isplaćena i imali su mogućnost da Sporazum pre potpisivanja pročitaju. Tužiocima je isplaćena otpremnina u iznosima navedenim u ovom Sporazumu, koja je niža od otpremnine predviđene Socijalnim programom koji je prestao da važi 30.09.2011. godine, a koji je u članu 19. predviđao da poslodavac može zaposlenom dati ponudu da mu prestane radni odnos, s tim da tim zaposlenima isplati jednokratnu otpremninu u visini od 750 evra za svaku godinu rada provedene u radnom odnosu uvećanu za jednokratnu otpremninu u visini 4 prosečne zarade za mesec koji prethodi mesecu isplate otpremnine. U konkretnom slučaju tuženi nije učinio ovakvu ponudu, već je do prestanka radnog odnosa došlo na inicijativu zaposlenih, ovde tužilaca, zbog čega tuženi nije bio u obavezi da im utvrdi isplatu otpremnine predviđenu Socijalnim programom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Radni odnos tužilaca kod tuženih je prestao na onovu njihovog zahteva po kome je sačinjen Sporazum o prestanku radnog odnosa. Na ovaj Sporazum, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, ne mogu se primeniti kriterijumi za obračun otpremnine koje je tuženi predvideo Socijalnim programom. Tužioci su odabrali da zaključe Sporazum o prestanku radnog odnosa, kada su bili obavešteni koliki će iznos otpremnine primiti u tom slučaju. Okolnost što je taj iznos niži od iznosa koji je isplaćivan po socijalnom programu ne može uticati na punovažnost zaključenog sporazuma između tužilaca i tuženog, jer su u trenutku zaključenja postojali svi zakonski uslovi za njegovu punovažnost. Sporazum o prestanku radnog odnosa treba da bude izraz slobodne i jasne volje ugovorača, a zaposleni mora da bude svestan njenog značaja i posledica. Tužioci su potpisali sporazum i na taj način su izrazili jasnu i slobodnu volju da im radni odnos prestane, a nisu dokazali postojanje mana volje (zablude), u smislu člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor, ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a stranka koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Ukazivanje tužilaca da su u konkretnom slučaju pročitali Sporazum samo u delu koji se odnosi na iznos naknade, a ne i ostale odredbe, ne ukazuje na postojanje mana volje koji bi uticalo na punovažnost ovog Sporazuma, jer propust zaposlenog, da se pre potpisivanja bilo kakvog ugovora upozna u celini sa sadržinom predstavlja očigledan primer izostanka dužne pažnje i ne može uticati na punovažnost Sporazuma. Neosnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je odredba člana Sporazuma o prestanku njihovog radnog odnosa u suprotnosti sa Ustavom RS, s obzirom da se osporenom odredbom Sporazuma tužioci nisu odrekli prava na otpremninu, već im je ona isplaćena u iznosima koji su im bili predočeni i koji su oni prihvatili svojim potpisom.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP). Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode, ali ih nije posebno obrazlagao obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Tužiocima nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nisu uspeli u revizijskom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić