Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18 i 18/20), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade štete za ishranu u toku rada i regres. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod AD ,Železnice Srbije“ Beograd po osnovu ugovorao radu iz 2003. godine. Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine izvršene su statusne promene kod AD „Železnice Srbije“, izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd. Privredna društva nastala izdvajanjem iz AD „Železnice Srbije“, na osnovu statusne promene izdvajanjem uz osnivanje, a na osnovu odluke Vlade RS, od AD „Železnice Srbije“ preuzimaju prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su bili u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos, ali i kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Ova društva stekla su status pravnog lica 10.08.2015. godine, pa je nakon navedenih statusnih promena, tužilac zaključio Aneks 9. ugovora o radu sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd, na poslovima referent za ... u Centru za unutrašnju bezbednost i zaštitu, Služba za unutrašnju bezbednost i zaštitu ... . Prema zaključenom ugovorom o radu sa aneksima, zaposleni ima pravo na naknadu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru iz 2015. godine, koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženog, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U prvostepenom postupku je visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa u periodu od 13.02.2016. godine do 28.02.2018. godine utvrđivana veštačenjem u skladu sa odredbama Opšteg kolektivnog ugovora iz 1995. godine (varijanta 1) i propisima koji su bili na snazi u 2002. godini, kada je tuženi poslednji put isplatio i prikazao u obračunima zarada tužioca sporne naknade (varijanta 2).

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao neosnovan. Po nalaženju sudova, naknada ovih troškova uključena je u vrednost jednog radnog sata, odnosno osnovnu zaradu tužioca, a činjenica da njihova visina nije nominalno izražena ne znači da je tuženi to pravo uskratio tužiocu, jer je slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja ugovoreno da ovi troškovi čine sastavni deo osnovne zarade. Osim toga, po stanovištu nižestepenih sudova, iznos spornih troškova nije mogao biti utvrđen na osnovu kolektivnih ugovora koji nisu bili na snazi, odnosno koji nisu mogli biti primenjivani u spornom periodu na koji se odnosi potraživanje tužioca.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tužilac u reviziji osnovano ukazuje da je u presudama nižestepenih sudova materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o radu, pre i posle izmena, predviđeno je pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, broj 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, izmenjen je i član 61, tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar – juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas, a isto normativno rešenje sadrži Kolektivni ugovor iz 2015. godine koji je bio na snazi u spornom periodu. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužioca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje nižestepenih sudova da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnim listama tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu izloženog, moglo bi se zaključiti da je tuženi (njegov pravni prethodnik) u pogledu isplate traženih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu zaposlenog. S obzirom na to da ni Aneks kolektivnog ugovora iz 2006. godine ni Kolektivni ugovor tuženog iz 2015. godine ne sadrže konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u presudama nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, što je posledično dovelo do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, datih u nalazu i mišljenju veštaka u dve varijante, pa nema uslova za preinačenje nižestepenih presuda. Visina regresa i toplog obroka može se utvrditi veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata na osnovu zakonske ili sudske analogije, pa će prvosteni sud oceniti pravilnost nalaza i mišljenja veštaka na osnovu člana 8.ZPP. Zbog toga su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud će u ponovnom postupku, vodeći računa o pravnom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iznetom u ovom rešenju, doneti na zakonu zasnovanu odluku o zahtevu tužioca, kao i zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka koja zavisi od ishoda spora.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić