U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2404/18 od 27.03.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 2404/18 od 13.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 15.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2404/18 od 27.03.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž1 2404/18 od 13.05.2019. godine, tako što se žalba tužene ODBIJA, kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 600/16 od 29.01.2018. godine, u stavu drugom i stavu trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu, na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 600/16 od 29.01.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu u iznosu od 52.314,90 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 09.11.2013. godine do 30.12.2013. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine, isplati novčane iznose naznačene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 131.604,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2404/18 od 27.03.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž1 2404/18 od 13.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, isplati navedene iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 9.000,00 dinara, a za više od dosuđenog je odbijen zahtev, kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku Zakona postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20 –u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme počev od 20.12.2011. godine. Tužena mu nije omogućila korišćenje godišnjeg odmora za 2011. godinu od 25 dana, zbog čega se tužilac obraćao zahtevom za naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu dana 29.10.2013. godine, a ista mu je isplaćena 30.12.2013. godine. Prebivalište tužioca je u ..., a rad obavlja u službi za obezbeđenje Kazneno popravnog zavoda u Beogradu. U spornom periodu je koristio autobuski prevoz, za šta mu tužena nije isplaćivala naknadu troškova. Nakon što je tužena prestala da isplaćuje zaposlenima u KPZ Beograd naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu, zaposleni su se obraćali dopisom upravniku navodeći da se radi o diskriminaciji. Zaposleni koji je zavodio zahteve za naknadu troškova prevoza nije iste mogao da primi bez odobrenja upravnika, nakon čega su podnete tužbe. Tužilac je podnosio zahtev za naknadu troškova prevoza vođi smene, jer nije postojala pisarnica, ali na zahtev nije dobio odgovor. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka je utvrđena visina potraživanja.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je , shodno odredbama člana 27. i 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. Uredbe o naknadi troškova otpremnine državnih službenika i nameštenika, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu naknade troškova prevoza. Na isplaćeni iznos naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu je dosudio tužiocu zakonsku zateznu kamatu od 09.11.2013. godine.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio takvu odluku prvostepenog suda u delu koji se odnosi na troškove prevoza i odbio tužbeni zahtev u tom delu, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Po nalaženju tog suda, tužilac pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje u skladu sa odredbama Zakona o državnim službenicima – pisanim zahtevom koji se podnosi starešini koji rukovodi državnim organom, a o tim zahtevu odlučuje se rešenjem. S obzirom da tužilac nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom starešini zahtevom za isplatu ovih troškova, niti je pokrenuo upravni spor, ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu, ni naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima. Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…99/10), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, (član 2. stav 1. tačka 1.), a u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu, jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac, rešenjem u smislu odredaba Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom shvatanju, Vrhovni kasacioni sud smatra da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika

Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz mesta ... gde ima prebivalište do Beograda gde je mesto rada i odlazak sa rada. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade troškova prevoza za tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada na navedenoj relaciji u spornom periodu utvrđena je veštačenjem, na osnovu visine mesečne pretplatne karte na relaciji ...-Beograd.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su isti pravilno odmereni primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP,odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluku iz stava drugog izreke Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredaba članova 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, te je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, i to na ime sastava revizije, shodno tarifnom broju 16. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić