U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti. Tužilja se u reviziji samo paušalno poziva na učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na osnovu ugovora o radu broj ../12 od 01.02.2012. godine na neodređeno vreme, na radnom mestu ... . Radni odnos joj je prestao na lični zahtev, na osnovu sporazuma koji je sa poslodavcem zaključila dana 30.04.2014. godine. Tuženi je doneo odluku da zaposlenima smanji platu u narednih 9 meseci za 30% što tužilji nije odgovaralo, zbog čega je pretpostavljenom- šefu proizvodnje VV saopštila da pod tim uslovima ne želi da radi kod tuženog. VV je to preneo vlasniku firme- svom pretpostavljenom GG, pa je istog dana, 30.04.2014. godine, pripremljena dokumentacija za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa. GG, koji je za to imao ovlašćenje vlasnika firme, potpisao je sporazum i rešenje i dostavio direktoru firme DD, koji je u kancelariji VV tužilji predao rešenje o sporazumnom prestanku radnog odnosa. Tužilja je pročitala i potpisala rešenje, a u toku postupka nije dokazala da je prilikom zasnivanja radnog odnosa kod tuženog potpisala, osim ugovora o radu istovremeno i sporazum o prestanku radnog odnosa. Tužilja je na molbu tuženog nastavila da radi još 9 dana (do 09.05.2014. godine), za koji period joj je isplaćena zarada.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu na osnovu sporazuma od 30.04.2014. godine, kao i zahtev da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad.

Jedan od razloga za prestanak radnog odnosa iz člana 175. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14) je i sporazum između zaposlenog i poslodavca koji saglasno članu 177. istog zakona mora izražavati saglasnost volja ugovornih strana.

Odredbom člana 177. Zakona o radu, u stavu 1. propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana propisano je da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplata neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, pravo u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora i dr). Da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio radno-pravno dejstvo on mora da bude rezultat slobodno izražene volje, da bude zaključen u pisanoj formi, budući da takav sporazum ima snagu konačnog pojedinačnog akta i prestavlja osnov za prestanak radnog odnosa.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile predmetni sporazum o prestanku radnog odnosa dana 30.04.2014. godine, tužilja je isti svojeručno potpisala, a shodno članu 177. stav 2. Zakona o radu pre potpisivanja sporazuma obaveštena je o svim posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, što je konstatovano u samom sporazumu. Sporazum o prestanku radnog odnosa proizvodi pravno dejstvo od momenta kad je zaključen i na osnovu takvog sporazuma nije neophodno doneti rešenje o prestanku radnog odnosa. Ako bi bilo doneto takvo rešenje imalo bi deklarativni karakter s obzirom da se njime samo konstatuje činjenica da je do prestanka radnog odnosa došlo na osnovu sporazuma. Rešenje o prestanku radnog odnosa ne može samo za sebe predstavljati osnov za prestanak radnog odnosa, pa kao takvo ne može biti samostalno osporavano prilikom ocene zakonitosti prestanka radnog odnosa do kog je došlo zaključenjem sporazuma, već isključivo zakonitost takvog rešenja mora ceniti kroz ocenu punovažnosti sporazuma o prestanku radnog odnosa koji mu je prethodio. Nižestepeni sudovi su to upravo i učinili, nalazeći da je predmetni sporazum o prestanku radnog odnosa u svemu sačinjen kako je to propisano u članu 177. Zakona o radu, na osnovu čega su pravilno zaključili da je i sporno rešenje od 30.04.2014. godine zakonito.

Neosnovani su navodi u reviziji da je momenat prestanka radnog odnosa proizvod jednostrane volje tuženog, što bi ceo sporazum činilo nezakonitim, s obzirom da je tužilja potpisala sporazum o prestanku radnog odnosa u kome je naveden datum prestanka radnog odnosa, iz čega proizilazi da je svoju volju izrazila slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez manje u volji. Tužilja nije dokazala da je sporazum bio rezultat mana volje, niti da je isti blanko potpisala prilikom zaključenja ugovora o radu, suprotno navodima u reviziji.

Neosnovani su i navodi u reviziji tužilje da je ovlašćenje GG bila sporna činjenica na koju je tužilja ukazivala u žalbi, s obzirom da se taj dokaz u spisima predmeta pojavljuje u toku postupka. Tužilja je radni odnos kod tuženog zasnovala na osnovu ugovora o radu od 01.02.2012. godine, koji je za poslodavaca potpisao GG, i u toku postupka među parničnim strankama nije bilo sporno da je tužilja bila zaposlena kod tuženog počev od tog datuma, nije osporavana činjenica postojanja ovlašćenja tuženog GG za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, pa su pravilno nižestepeni sudovi utvrdili da je sporno rešenje potpisao GG koji je imao ovlašćenje od strane BB kao preduzetnika.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1.ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić