Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se određeno ne ukazuje u čemu se sastoji bitna povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na poslovima ... sa koeficijentom za obračun i isplatu plate 7,34. U spornom periodu, tužena u obračunu plate tužilji nije posebno iskazivala troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je tužena platu tužilji za obavljeni rad i vreme provedeno na radu obračunavala tako što je osnovicu množila sa koeficijent radnog mesta tužilje, nakon čega je celokupno obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi dopunjavala do iznosa minimalne zarade, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev prema prvoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka, koji je obračun izvršio imajući u vidu najpovoljnije kriterijume za tuženu u važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da joj je plata isplaćena prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u kojem su sadržane navedene naknade, te da posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih, zbog čega tužilja ne može sa uspehom da traži isplatu ovih troškova.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužilji iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, a kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Takođe, činjenica da se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju od 7,34 i u isplatnim listama, ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako to tužilja traži (prema najpovoljnijim kriterijumima za tuženu u važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji), niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilje pouzdano ne sadrži predmetne troškove.

Suprotno navodima revizije, u konkretnoj situaciji se ne radi o derogiranju imperativnih odredaba, jer kada Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine, 2019. godine i 2020. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu, nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova, a imajući u vidu prethodno citirane odredbe zakona, proizlazi da se za zaposlene u ovoj radnoj sredini (za zarade i druga primanja) primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a kojim je između ostalog propisano i da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odbijen je zahtev tužilje za naknadu revizijskih troškova, jer nije uspela u postupku po reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić