U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog AD Železnice Srbije 04.02.2003. godine, a nakon statusne promene kod tuženog AD Železnice Srbije, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog AD Srbija voz počev od 01.09.2015. godine. U obračunu zarade tužioca visina naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije iskazana u nominalnom iznosu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom odredbe člana 118. stava 1. tačaka 5) i 6) Zakona o radu. Visinu naknade je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz Kolektivnog ugovora JP Železnice („Službeni glasnik RS“, br. 37/95) s obzirom na to da Kolektivni ugovor kod tuženog zaključen 2002. godine sa aneksom iz 2006. godine i Kolektivni ugovor tuženog iz 2015. godine ne sadrže odredbe o visini spornih naknada, a iste se ne mogu iskazivati preko vrednosti radnog časa.

Drugostepeni sud je tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da je tužiocu naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stava 1. tačaka 5) i 6) Zakona o radu i odredbama Kolektivnog ugovora kod tuženog iz 2002. godine sa aneksom iz 2006. godine i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine. Navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca.

Revizijom se osnovano ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6.) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. U spornom periodu bio je na snazi Kolektivni ugovor JP Železnice Srbije od 30.11.2002. godine sa aneksom od 26.07.2006. godine i, nakon statusnih promena kod tuženog AD Železnice Srbije, Kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine. Odredbom člana 2. Aneksa kolektivnog ugovora prvotuženog („Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stava 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. i određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu. Propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Navedeno je na identičan način regulisano i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine. Kolektivnim ugovorom, niti drugim aktom tuženih nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Veštačenjem u postupku utvrđeno je da je tužiocu vršen obračun zarade kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova rada. Na osnovu podataka po vrstama plaćanja navedenim u pregledu isplaćenih ukupnih zarada tužiocu za sporni period, naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres nije obračunata i iskazana kao posebna stavka. Tuženi nisu dostavili akt na osnovu koga bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu ishrane u toku rada i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času. Iz takvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada s obzirom na to da iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nije nominalno iskazan u pregledu isplaćenih zarada u spornom periodu, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Iznos ovih naknada nije obračunat i iskazan kao posebna stavka, odnosno u mesečnim obračunima zarade nije iskazan kao pojedinačna vrednost po vrsti plaćanja. Takođe, kada bi vrednost ovih troškova bila uračunata u vrednost radnog časa, iznos naknade troškova za ishranu i regresa bi bio direktno srazmeran koeficijentu radnog mesta, što bi značilo da, kada bi bila poznata struktura radnog časa, zaposleni sa većim koeficijentom zarade bi ostvarivao srazmerno veću naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres, a nesporno je da vrednost ovih naknada treba da bude jednaka za sve zaposlene. Primenom ovakvog pravnog rezona bi i zaposleni koji nije na radu ostvarivao naknadu troškova ishrane, što nije svrha ove naknade. Stoga su tuženi saglasno citiranim odredbama Zakona o radu i odredbi čl. 154. i 452. stava 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 505. stava 1. tačke 2) Zakona o privrednim društvima, solidarno obavezni da tužiocu naknade štetu zbog neisplaćenih spornih naknada zaključno sa avgustom 2015. godine, kada su nastupile statusne promene kod tuženog AD Železnice Srbije. Tužiocu na dosuđene iznose saglasno odredbi člana 186. Zakona o obligacionim odnosima pripada zatezna kamata od nastanka štete do isplate.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacini sud je, primenom člana 165. stava 2. u vezi članova 153. i 154. ZPP, obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate na ime naknade troškova revizijskog postupka iznos od 79.665,00 dinara koji obuhvata nagradu punomoćniku za sastav revizije u iznosu od 14.400,00 dinara i sudske takse na reviziju u iznosu od 26.106,00 dinara i odluku ovog suda u iznosu od 39.159,00 dinara.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić