Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o isplati neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev osnovani, a da je tuženi u obavezi da tužiocu plati tražene naknade za period 01.06. do 31.12.2017. godine, odnosno u periodu rada tužioca kod tuženog, po zaključenom ugovoru o radu sa tuženim AD „BB“. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužioca na isplatu traženih naknada i o njihovoj visini. Tužilac revizijom ukazuje na odluke kojima su odbijeni zahtev tužilaca, ali presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 205/2015 od 25.02.2015. godine, ne predstavlja odluku donetu u istoj pravnoj stvari i sa istim činjeničnim stanjem, s obzirom da je navedenom odlukom odlučeno o naknadi zarade za smenski rad, a ne o naknadi troškova ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Odluka Ustavnog suda Už 2472/10 zasnovana je na drugačijem činjeničnom stanju, jer se potraživanje u odnosu na tuženu AD „BB“ odnosi na period do 31.12.2010. godine, kada su bili na snazi drugi opšti akti tog tuženog u odnosu na period potraživanja u ovoj pravnoj stvari. Ostale odluke na koje se tuženi poziva, za koje navodi da se odnose na isti vid tražene naknade, takođe ne predstavljaju dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, s obzirom da nisu dostavljeni i dokazi da su u navedenim predmetima odbijeni vanredni pravni lekovi - revizije, izjavljene protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je eventualno odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tuženih, kao o izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade za ishranu i regres, podneta je 25.10.2017 godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 172.583,29 dinar, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi graničnu vrednost za dozvoljenost revizije, od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić