Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog i u utuženom periodu bio je radno angažovan u specijalističkoj četi koja je obezbeđivala utakmice, najčešće vikendom, te je ostvario sate prekovremenog, noćnog rada, noćnog rada i sate rada na dane verskih i državnih praznika, za koje mu tužena nije isplatila pripadajući dodatak na platu. Visina tužiočevog potraživanja opredeljena je prema podacima za zaposlenog BB, a na osnovu presude Osnovnog suda u Kraljevu P1 1017/16 a iz razloga što tužena nije dostavila dokumentaciju za veštačenje – evidenciju o prisutnosti na radu za tužioca.

Odlučujući o postavljenom tužbenom zahtevu, prvostepeni sud je utvrdio, a na osnovu izvedenih dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu stranke i saslušanjem svedoka BB, da je tužilac po nalogu tužene u obavljanju svojih dužnosti imao neredovnosti u radu i to prekovremeni rad, noćni rad i rad za vreme državnih i verskih praznika. Tuženi, koji je u toku postupka osporavao osnov i visinu postavljenog tužbenog zahteva ističući da su tužiocu po navedenim osnovima isplaćene naknade sa pripadajućim uvećanjem, a ove svoje navode nije pružio dokaze. U ovakvoj situaciji, prvostepeni sud nije mogao da utvrdi visinu spornog potraživanja izvođenjem dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, obzirom da tuženi, i pored urgencije suda, nije dostavio evidenciju prisutnosti na radu iz koje bi se utvrdio obim ostavarenih časova rada, zbog čega je isti usvojio prema postavljenom tužbenom zahtevu u odnosu na zaposlenog BB, koji je u ovom postupku saslušan u svojstvu svedoka, kao i nalaza i mišljenja veštaka u predmetu P1 1017/16.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca sa obrazloženjem da je shodno članu 231. ZPP, tužilac bio dužan da dokaže osnov i visinu potraživanja odnosno stvarni obim ostvarenih časova rada u spornom periodu, što u konkretnom slučaju tužilac nije učinio, a činjenica da tužena nije za potrebe veštačenja dostavila evidenciju prisutnosti na radu za tužioca ne prevaljuje teret dokazivanja visine potraživanja na tuženu, jer Zakonom o parničnom postupku nije propisana takva procesna mogućnost.

Međutim, ovakvo stanovište drugostepenog suda, po oceni Vrhovnog kasacionog suda za sada se ne može prihvatiti kao pravilno obzirom da je drugostepena presuda doneta na osovu pogrešne primene materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 240. stav 1. propisano je da je stranka dužna da sama podnese ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda, dok je odredbom stava 3. propisano da ako se isprava nalazi kod državnog ili drugog organa, druge organizacije ili lica, koja su izdala ispravu u vršenju javnih ovlašćenja, a sama stranka ne može da pribavi ispravu, sud će na predlog stranke ili po službenoj dužnosti da je pribavi.

Odredbom člana 231. stav 3. ZPP propisano je da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

Iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac kao radnik MUP-a – Odred žandarmerije u spornom periodu u obavljanju svojih dužnosti ostvario sate prekovremenog rada, noćnog rada i rada za vreme državnih i verskih praznika, što u konkretnom slučaju među parničnim strankama nije bilo sporno, da je na okolnost obima ostvarenih časova rada, na predlog tužioca angažovan sudski veštak, s tim da veštačenje nije obavljeno iz razloga što tužena nije postupila po nalogu suda i dostavila sudu potrebnu dokumentaciju – evidenciju o prisutnosti na radu za tužioca za sporni period. U dokazivanju prekovremenog rada i broja prekovremenih sati, u nedostatku pisanih dokaza, prvostepeni sud je cenio iskaz tužioca i saslušanog svedoka iz kog iskaza je utvrđeno da je svedok zaposlen u istoj četi kao i tužilac, da su obavljali iste poslove i gotovo uvek išli na iste radne zadatke, a visina spornog potraživanja utvrđena je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka u predmetu P1 1017/16 prema podacima zaposlenog BB - radnika MUP-a.

Suprotno stavu drugostepenog suda, dokumentacija o ostvarenim časovima rada, predstavlja podatak o kom se vodi službena evidencija u okviru nadležne organizacione jedinice tužene, pa prema tome tužilac istu nije mogao sam pribaviti, već sud na predlog stranke, što je tužilac i učinio, ili po službenoj dužnosti, pribavlja potrebnu dokumentaciju koja se nalazi kod državnog organa. Tužilac je dokazima kojima raspolaže dokazao činjenicu da je ostvario časove prekovremenog rada, noćnog rada, rada u dane državnih i verskih praznika i noćnog rada na vanrednom obezbeđenju, s obzirom na način rada kod tuženog, dok za suprotno (da je tužiocu naknada za ostvarene časove po navedenim osnovima u celosti isplaćena) tužena nije pružila dokaze, dostavljanjem potrebne dokumentacije, u kom slučaju mora snositi rizik takvog propusta.

Teret dokazivanja činjenica koje sprečavaju ostvarivanje nekog prava ili usled kojih je pravo prestalo da postoji ( da su tužiocu isplaćene sve naknade koje su predmet parnice) je na tuženoj, saglasno članu 231.stav 3. ZPP. Kako u konretnom slučaju tužena svoje tvrdnje o izvršenoj isplati predmetnih naknada nije dokazala, iako se svi eventualni dokazi o tome nalaze kod poslodavca, dužna je da snosi teret svojih nedokazanih tvrdnji.

S obzirom na navedeno, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe na koje mu je ukazano ovim rešenjem i u ponovnom postupku, pravilnom primenom materijalnog prava, ponovo odlučiti o žalbi tužioca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 415. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić